ČARDA "CESLA": Oaza koja čuva Novi Sad od zaborava

ČARDA "CESLA": Oaza koja čuva Novi Sad od zaborava

Kad ne bi prelazili na sremsku stranu varoši naše, otišli na Ribarsko ostrvo ili skoknuli do prigradskih naselja, shvatili bi da u Novom Sadu zapravo ne postoji nijedna čarda. Ipak, našli smo jednu oazu. Ušuškana u krilu Dunava, skrivena od brzih pogleda, sa baštom u kojoj duša odmara, novosadsko ostrvce smešteno je na Sunčanom keju. Usidrena tako blizu urbane vreve, a ipak, ova gurmanska lađa odiše mirom, autentičnim duhom i starinskim šmekom.

Više od tri decenije čarda "Cesla" čuva Novi Sad od zaborava, a čuvari novosadskih priča, alaskih dogodovština i zaboravljenih ukusa Miša i Maja ističu da je kod njih svaki gost prijatelj. Posebno naglašavaju da su oni na čardi domaćini, a ne gazde i menadžeri.


– "Cesla" je otvorena 1993. godine i od početka cela priča se odvija porodično, lagano, bez drame. Trudimo se da bez stresa funkcionišemo, sa osmehom da primamo goste, da živimo jedan građanski, novosadski život i ljudi koji dolaze to prepoznaju. Još uvek se držimo bez reklamiranja, da nemamo društvene mreže, tamburaše, noćna dešavanja i mislim da smo poslednji, porodični, novosadski kutak u toj priči. Ko zna zna, a ko ne zna dva ili nek ide u centar (smeh). Mi uveče ne radimo i kuhinja se najkasnije zatvara u 20 sati kad je toplo vreme. Nećemo od čarde da pravimo diskoteku. Gosti ovde cirkulišu preko dana jer nudimo doručak i kasni ručak. Rezervacije su obavezne, pogotovo vikendom u vreme ručka, od 12 do 18 sati jer ne znam da li ćemo imati mesta ako dođete bez najave. Otkad je krenuo "Soko" dosta nam ljudi dolazi iz Beograda i jako nam je žao kad nekog moramo da odbijemo jer je sve popunjeno, ali ko dođe jednom, stalno nam se vraća. Otkrivaju nas i mladi, uglavnom saznajući od roditelja i to je najbolja reklama “od usta do usta” – rekla je Maja na početku razgovora.

A, nije, da "Cesla" nije bila tamburaška kafana i domaćini s ponosom ističu da nema tamburaške bande koja nije kod njih svirala. U uglu lokala nalazi se piano na kojem je redovno za ručak svirao pokojni profesor i kompozitor Svetozar Saša Kovačević.


Obećala sam sebi da ću naći jedno dete koje će nastaviti profesorovu tradiciju i svirati subotom za ručak. Na dobrom sam putu da to ostvarim. Sad tamburaše pozivamo samo kad su organizovane proslave ili privatna slavlja i uvek se hvalimo kako se ovde na desetine parova upoznalo, venčalo, slavilo dolazak deteta, pa posle i rođendane. Naši verni gosti nikad nas ne napuštaju i svi su nam postali prijatelji. Sa zvučnika se kod nas stalno čuje lagana muzika, od starogradske preko evergrina do tamburaške. Nema onih pištavih tonova (smeh). Čika Pera Jocić, dugogodišnji sekretar Fudbalskog saveza Vojvodine koji je godinama kod nas provodio dane, naučio nas je da se tamburaši mogu slušati nasamo. Bio je čovek koji zna da uživa i čim dođe oko 10 sati, odmah mu se iznese kafa, vinjak i kisela. Zatim bi obavio nekoliko telefonskih poziva i odjednom bi cela bašta, usred dana, bila puna muzikanata. Svi tamburaši Novog Sada, sa sve Janikom Balažom, došli bi i odsvirali mu nekoliko pesama, tiho, lagano. Kad nas je napustio, to mesto gde je uvek sedeo nazvali smo "Perin kutak". Sada se "kutak" specijalno rezerviše jer kažu gosti okružuje ga posebna atmosfera, a i dosta mladenaca se tu fotografisalo i veselilo – čuli smo od naše sagovornice.


Pored sviraca, "Ceslom" je prošlo i mnoštvo sportista, kulturnih radnika, umetnika, javnih ličnosti…Osim što je specifična gastronomska riznica, "Cesla" je i galerijski dom u kojem je održano preko 100 izložbi, a i unikatna je po vitražu, napravljenom davne 1995. godine koji ponosno i sunčano krasi jedan deo čarde.

– Ljubav mog supruga prema slikarstvu privukla je umetnike i mnogi su ovde ostavili svoj trag. Mića Mihajlović, Milić od Mačve, Zoran Tairović, Giga Đuragić Dile, ali i skoro cela umetnička ekipa sa Petrovaradinske tvrđave. Svaki umetnik je priča za sebe i svaki je ovde ostavi deo sebe i svoje umetnosti, što primete i gosti. Poslednjih godina nismo organizovali izložbe jer su došla neka teška vremena, ali uvek su na zidovima slike i trudimo se da menjamo postavku. Sada nam je kulinarstvo na prvom mestu. Možda smo poslednji u gradu da ribu i roštilj pečemo na ćumuru i gosti to prepoznaju. Jako nam je važna kuhinja i ponosni smo na ekipu u njoj, koju ne menjamo. Uvek imamo svež riblji meni i količine su ograničene jer na svaka dva dana nabavljamo ribu, a ne da je držimo zamrznutu. Riblja čorba je odlična i svaki dan je služimo, osim ponedeljkom kad ne radimo. Sami pravimo smesu za roštilj, ali i domaće testo, a u ponudi imamo i obrok salate. Tvrdim da imamo najbolju belu čorbu u gradu, a i ostali recepti su starinski, i ne menjamo ih. Najbolja nam je pohvala kad je jednom baka dovela dva unuka, da bi oni posle ručka rekli - "mi najviše volimo kad ti bako kuvaš u Cesli". Zimi je posebna atmosfera jer cepamo drva i grejemo se na jednu furunu, a Miša je zadužen za pravljenje mesnih đakonija, pa nekad bude pihtija, škembića, kulena… – ispričala je ova Novosađanka.


Kad je reč o karti pića, ovde se isključivo služe vina vinarije "Mrđanin" i tako je poslednje dve decenije. Sično je i sa rakijom jer su u ponudi samo voćke iz destilerije "Zirojević".

– Bitna je domaćinska atmosfera. Ja nisam gazdarica već domaćica. Tu sam da služim i pomognem. Mi smo kutak koji tu priču gaji i čuvamo je kao malo vode na dlanu. Ljubav i kontakt sa ljudima me pokreću. Sve od hrane što izađe iz kuhinje je dobro, a ako nešto i ne valja, mi ćemo promeniti. Može samo so i biber da zafali (smeh). Ljudi dolaze kod nas da uživaju, a mi dodamo malo začina i to je to. Tu je i Dunav koji sve probleme i nedaće odnese, a radosti donese i daje dodatnu mirnoću. Tri puta nas je počastio do šanka, ali bez obzira što smo skupljali nameštaj uvek je dobrodošao. Ima boema koji se godinama okupljaju kod nas i razmenjuju priče iz davnina, prisećaju se novosadskih legendi i mitova. Mi smo povučena čardica na samoj obali, Novi Sad u malom, mesto za matorce i staru gardu, ali nam je drago što sve više mladih dolazi, tražeći mir i sklonište od gradske buke i gužve, a mi smo presrećni što možemo da im pružimo ono što im treba – u dahu je poručila Maja.

Tekst: Dejan Ignjić

Oceni vest:
31
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan