Kultni pozorišni i filmski glumac koji je nadu u novu Srbiju počeo da proklamuje na Terazijskoj česmi, a nakon toga uložio veliki trud da kroz politički angažman istu i realizuje, posetio je Novi Sad sa predstavom Zvezdara teatra koja povremeno gostuje u Pozorištu mladih.

Pred izlazak na scenu, Branislav je bio raspoložen da odgovori na pitanja za naš portal koja se tiču osećaja društvene odgovornosti, kolektivne svesti i daleke, ali ujedno bliske budućnosti kojoj on entuzijastično hrli u susret…
 

Da je Srbija u stanju da proguta jednu ogromnu kosmičku sondu, kakav bi bio nalaz njene unutrašnjosti?

– Srbija je vitalna i ona u sebi ima preživljavajući momenat koji je jako razvijen i preživeće ona i ovo, ali šteta je što najzad ne proguta dobru pilulu koja će početi da hrani sve njene delove, koja će prožimati lekovitom i inspirativnom energijom kako bi se što pre uključili u svet koji zaista ima tradiciju u civilizaciji negujući određene standarde, bez obzira da li nam se oni sviđaju ili ne, ali upravo su ti standardi neophodni ne bi li naše društvo postalo moderno i uspešno. Cilj je da pronađemo sreću u svojoj kući, to jest, u svom domu.

Da li razumete namere onih koji su odlučili da napuste ovu zemlju?

– Niko ne odlazi baš sa prevelikom radošću ili sa ushićenjem ili sa odlukom da se baš nikad ne vrati. Mislim da odlaze jer žele svoje godine života iskoriste i da nešto nauče, zarade i da ne ostanu stalno na klupi za rezerve u rođenoj zemlji i to je sasvim u redu – to je legalan odgovor na ono šta država pruža kao šansu, ne samo mladosti nego svim ljudima koji imaju određene sposobnosti. Dobro je da postoji konkurencija i da se čovek oseća da je stekao to mesto zahvaljujući trudu, radu i sposobnostima i da jednostavno može da živi od toga i da može da ima volju i motiv da stvara porodicu i da šalje poruku dalje. To su stvari o kojima se uopšte ne razmišlja o Srbiji od strane vlasti. Naša država je uzurpirana, pokradena i strašno je šta se sa njom radi, jer, bez obzira na spoljašnju šminku i rezultate koji su vidljivi u smislu nekakvih puteva i popločavanja trgova i pojave nekakvih fabrika i stranaca koji rade, sve je to ništa u poređenju sa ruiniranjem duha i inteligencije ovog naroda i njegovih šansi. Dakle, mi moramo da doživimo duhovni preporod, da imamo iskrenu vlast koja će barem za jedan kratak period da ustoliči normalu u ovoj zemlji i da nas sve poveže sa sopstvenom zemljom kao sa sopstvenom kućom – to nam je neophodno ako mislimo da opstanemo u ovom divljem i vrlo opasnom svetu.

Ko veruje u dobro ono ga jednog dana svakako i poseti

Kakvu budućnost prognozirate? 

– Tu se već radi o tome šta očekuješ od sebe. Ako si čovek koji želi da pristane na sve ovo i da se jednostavno pomiri, onda se radi o egzistencijalnom, moralnom ili mentalnom ropstvu koje ne podrazumeva bukagije, već podrazumeva da živiš i praviš se lud, a to nikako nije dobro. Promena je moguća i ona će sigurno doći, to je neminovno jer glupost i pokvarenost države definitivno srljaju u propast, bez obzira što će se svi oni maksimalno truditi da reklamiraju uspehe i da prikažu da je sve u redu jer imaju totalnu medijsku vlast i prezentuju istinu Potemkinovog srpskog sela, dakle, lažnu i iskrivljenu sliku realnosti. Sa takvim porukama ta laž ne može da opstane – doći će do otrežnjenja. Tako da ne mogu da budem pesimista, ja sam u saznanju pesimizma, a moj osnovni životni nagon je optimizam. Ko veruje u dobro ono ga jednog dana svakako i poseti. 

Da li ste tokom karijere pristajali na sve, ali samo pod svojim uslovima?

– Ne postoji čovek koji ne pravi kompromise jer to bi bila ili tvrdoglava budala ili ludak. Stvar života je u prilagođavanju, ali se radi o tome da se ne prave kompromisi sa suštinom. Moramo najpre da otkrijemo šta je suština… Svako za sebe mora da spozna gde se nalazi njegova suština. Ima nekih univerzalnih stvari koje svakako treba primeniti, ali ima i nekih osobenih koje čovek treba da prepozna baveći se sopstvenom ličnošću, a isto tako, i država i narod treba da spoznaju isto.

Kakve vođe nas vode? Krupne zveri ili sitne gnjide? 

– To je mešavina jednih i drugih. Krupne zveri uvek prate sitne gnjide… Uvek postoji neko ko je hrabar da se upusti u kriminal i takvu vrstu arogancije, a njega prate uvek oni koji hoće da se o to ogrebu, znači ta vrsta logike definitivno ubija ambicije celokupnog stanovništva. Kada to kažem, ne mislim da svi treba da imaju pamet o ovome što govorim, ali je logično da uvek postoji neko vođstvo u državi koja omogućava većini da živi u njoj sa osećanjem da je to njena država, a ne da živi u neprijateljstvu i nerazumevanju sa vlašću.

Dok dišem neću prestati da se borim za prave vrednosti – do poslednjeg daha

Da li nakon višedecenijske profesionalne karijere i celokupnog društvenog angažmana osećate suštinski umor ili, pak, neku vrstu priliva energije da pomognete onom društvenom tkivu koje se još uvek može spasti?

– Nikada se nisam umorio kada se radi o vitalnim stvarima života, a kako vreme dozvoljava čoveku da se ponaša, kako grupno, tako  i na vlasti – to je legitimacija vremena, a ne moja. Prema tome, nastavljam da verujem i apsolutno nijednog trenutka, dok dišem neću prestati da se borim za prave vrednosti – do poslednjeg daha.

Na koju filmsku, a na koju pozorišnu ulogu ste najponosniji?

– U ovom poslu to bi bio rezon amatera ili nekog ljubitelja ovog posla – ne favorizujem svoje uloge, ja sam čovek koji ih proizvodi kako bi publika odlučivala šta joj se više dopada i prija i to ne samo zato što bih ja želeo da to tako bude nego prosto zato što radimo za raznovrsnu ljudsku prirodu. Nekome će se više dopasti uloga u kojoj sam ispao heroj, nekome u kojoj sam ispao ovakav ili onakav, prosto smatram da je to individualna stvar i ostavljam to sudu publike.

Kako biste predočili predstavu “Korešpodencija” onima koji je nisu pogledali?

– U pitanju je Pekić, a kada se radi o njemu, to znači da imamo dodir sa visokom literaturom, sa arhaičnim i divnim jezikom koji nas obaveštava i pravi metaforičnu i lučnu asocijaciju na ovo vreme, tako da svakom ko bude gledao ovu predstavu znam da neće biti dosadno, bez obzira što su velike količine teksta u pitanju, da ćemo hipnozom igre ovih jako dokazanih glumaca, uspeti da ih uvučemo u ono što je Pekićeva priča kako bi proputovali sa nama zaista divan put koji nam “Korešpodencija”, odnosno, ”Zlatno runo” u svom segmentu, nude. 

Koje impresije nosite iz Novog Sada?

– Novosadska sredina mi je oduvek prijala, bez dileme – i grad i ljudi. Ali, tu sad postoji nešto što je vrlo važno, a to je da Novi Sad ima fini zadatak koji mu sledi, jer, biće centar kulture što znači da kulturni sadržaj koji je do sada imao treba istaći u prvi plan i sve one dođoše i one koji nisu spoznali tu razliku i veličinu koju Novi Sad i uopšte Vojvodina, istorijski imaju, to kulturno nasleđe treba prezentovati i građanima  Vojvodine, i građanima Srbije, a bogami i svetu, pošto će biti zainteresovan da preko Novog Sada komunicira sa kulturnim vrednostima. Tu se treba dobro spremiti, raspoloženo u to uleteti, što se ne odnosi samo na radnike u kulturi nego na sve ljude koji mogu da doprinesu, jer to je pečat i ovog grada i na kraju krajeva, pečat cele Srbije.