NOVOSAĐANI: Želimo samo miran porodični život

Odrastala je u Novom Sadu tokom devedesetih, u vreme raspada države. Iako nije optimista, naša današnja sagoronica nada se da će njena deca živeti bezbrižnije nego njena generacija.

Melinda Pajzer rođena je u Novom Sadu 1978. godine. U rodnom gradu je završila Gimnaziju i studije na Višoj poslovnoj školi. Godinama radi kao analitičar tiraža. Udata je i majka je trogodišnje Elizabete.

- Sećam se dobro osamdesetih godina, kada sam bila dete. Lepo smo živeli i nismo oskudevali ni u čemu. Odrasla sam na Grbavici i ostala tamo do danas. Početkom devedesetih počeo je rat i usledilo je siromaštvo. Standard nam je opao, a kriminal je cvetao. Tada nismo izlazili u grad, već smo se kod kuće družili sa školskim drugarima i prijateljima. Srbija je postala zatvorena država i samo smo ponekad išli do Segedina u nabavku – priseća se Melinda i nastavlja:

- Posle sam upisala srednju školu i nadali smo se da će druga polovina devedesetih konačno doneti mir. Proradili su bioskopi i prikazivali su se najnoviji svetski filmski hitovi. Počeli su i izlasci u grad, a kod ljudi se rodila nada da će možda živeti bolje. Nažalost, usledilo je bombardovanje i tek posle 2000. godine me je prošao strah od rata. Tada sam bila uverena da su promene moguće i da nas čeka bolje sutra – priča Melinda.

Sagovornica portala mojnovisad.com kaže kako su se tokom godina društvo i država menjali, tako je i njen kraj počeo da menja izgled.

- Na Grbavici su bile samo kuće. Onda su iznenada počeli masovno da grade. Pojavile su se zgrade između porodičnih kuća. Mnogi nisu želeli, ali su bili primorani da pređu u stan. To se i nama desilo. Danas je cela porodica u istoj zgradi i dalje smo svi na okupu. Međutim, stari kraj je nestao. Većinu svojih komšija i ne poznajem, a naći slobodno parking mesto u plavoj zoni na Grbavici je skoro nemoguće – kaže Melinda Pajzer.

Melinda Pajzer s porodicom

Tokom godina, Melinda se udala i postala majka, a trenutno čeka drugo dete.

- Trudimo se da pružimo maksimum našoj devojčici. Uskoro će nas biti četvoro i bilo bi nam jako teško da nije moje mame i tetke koje nam puno pomažu oko čuvanja deteta i spremanja ručka. Porodica nam je glavni oslonac i želimo da našu decu vaspitamo kao što su i nas naši roditelji vaspitavali. Živimo u neizvesnim vremenim i sigurna sam da većina ljudi želi samo miran porodični život. Nadam se da će moja deca živeti bolje nego mi koji smo odrasli devedesetih godina – završava Melinda.