NOVOSAĐANI: Vošina legenda kojoj i mladi zavide na vitalnosti

Sport je njegov život. Nakon uspešne fudbalske karijere, dane u penziji provodi skromno i savetuje mlade igrače da budu ne samo dobri sportisti, nego i čestiti ljudi.

Zoran Dakić Dakara rođen je u Šapcu pre 75 godina. Došao je u Novi Sad 1966. godine kao fudbaler Vojvodine i učestvovao je u osvajanju prve šampionske titule crveno-belih. Posle toga je igrao u nekoliko francuskih klubova. Godinama je radio kao trener i pomoćni trener u Nemačkoj i Africi. Danas živi u Novom Sadu i redovno posećuje Vošine fudbalske i odbojkaške utakmice.

- Kao deca igrali smo na livadi fudbal Vojislav Vojkan Melić, Selimir Sele Milošević i ja. Primetio nas je čuveni Ćele Vilotić i ponudio nam da dođemo na trening  šabačke Mačve. Tako smo počeli igrati za njihov podmladak – priseća se Dakić i nastavlja:

- Ubrzo su tri starija igrača Mačve otišla i nas trojicu šesnaestogodišnjaka su stavili u rezervu za prvi tim. Nakon pobede na jednoj utakmici poslali su nas u Beograd na lekarski pregled. Dobili smo dozvolu da igramo, i sa 16 godina našli smo se na terenu sa članovima prvog tima. Posle godinu dana, Obradović, legendarni direktor Crvene zvezde, hteo je da nas odvede u Beograd. Međutim, dogovor je pao da Melić i Milošević odu u Zvezdu, a ja u OFK Beograd – priča Zoran Dakić.

Sagovornik portala mojnovisad.com sa 17 godina otišao je u glavni grad Jugoslavije i nastavio fudbalsku karijeru.

- Tamo sam igrao četiri godine. Čak su mi i roditelje doveli da žive u Beogradu. Ali, Vujadinu Boškovu je 1966. godine nedostajao srednji igrač i on me je vratio u Vojvodinu. Te godine smo osvojili šampionsku titulu i igrali smo u Kupu šampiona. Tokom sedamdesetih prodali su me francuskom Remsu, gde sam igrao tri godine, a nakon toga sam proveo dve godine igrajući za Ajjačio. U Francuskoj su mi platili  školovanje i stekao sam diplomu fudbalskog trenera – kaže Dakić.

Čuveni Dakara proveo je i devet godina u Dizeldorfu kao pomoćni trener, ali i nekoliko godina u Angoli i Gabonu kao trener. Oženio se poznatom atletičarkom Šteficom Krauthaker.

- Supruga mi je preminula pre dve godine. Imam dva divna sina. Jedan živi u Nemačkoj, a drugi je ovde. Nažalost,  pre nekoliko meseci je dobio otkaz u kliničkom centru kako su počele ove razne reforme u državi. Radio je kao medicinar i bio je dobar u svom poslu, nadam se da će se uskoro ponovo zaposliti – priča Zoran.

Ovaj sportista u penziji danas je redovni posetilac svih fudbalskih i odbojkaških utakmica Vojvodine.

- Ne volim tu neku improvizaciju koja je trenutno prisutna u fudbalu. Ne sviđa mi se ni atmosfera koja sada vlada u tom sportu. Tako da sam se pod stare dane našao u odbojci. Poslednjih šest, ili sedam godina odem na svaki trening naših odbojkaša. Malo ih bodrim i savetujem. Klub im je organizovan, a ljudi su divni. Trenera Osmankača izuzetno cenim kao školovanog čoveka. Mladi sportisti mi zavide na vitalnosti, a ja u šali kažem da sam ovakav jer se nikada u životu nisam potukao, napio i prežderao – iskren je  Dakić.

Iako ima 75 godina, Dakara kaže da beži od penzionera, jer se oni  žale na bolove i malu penziju. Više voli da provodi vreme s mladima.

- Sport je moj život. Svaki dan sam zahvalan na svemu što imam. Mladim sportistima uvek govorim da treba sebe ceniti, svoje telo poštovati, a srce voleti – završava svoju priču Zoran Dakić Dakara.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović