NOVOSAĐANI: Volonterskim radom dokazujemo da empatija nije nestala

Najbolje godine života posvetila je volontiranju kako bi pomogla egzistencijalno ugroženim porodicama i bolesnoj deci, ali i da bi podstakla saosećanje među ljudima u vremenu kada su društvene vrednosti poremećene. Radeći sa osobama sa kojima deli iste moralne vrednosti, bori se za društvo dostojno čoveka. Snagu crpi iz vere u bolju budućnost u kojoj bi jednog dana i sama bezbrižno zasnovala porodicu.

Jovana Aleksandrov je rođena u Knjaževcu 1988. godine, a poslednjih petnaest živi u Novom Sadu. Završila je Srednju ekonomsku školu, apsolvent je na Pravnom fakultetu i nalazi se na drugoj godini studija pedagogije. Radi kao dadilja, a poslednje dve i po godine volontira u Udruženju građana "Novi Sad". Nije udata, ima oca, majku, sestru i brata.

- Razredna me je nagovarala da upišem prava. Konsultovala sam se sa dedom, koji je bio ekonomista, on je tu ideju podržao i tako sam započela studiranje koje je teklo redovno do završne godine. Onda sam pre pet godina počela da čuvam dvoje dece, brata i sestru, sve do danas. Ali, to je ispalo više od posla, jer su mi prirasli srcu, kao i ja njihovom – priča Jovana.

Sagovornica portala Mojnovisad.com jednom prilikom je donirala dečju odeću Udruženju građana "Novi Sad", i tako došla u kontakt sa njihovim volonterima koji su je motivisali da se oproba u toj društvenoj aktivnosti.

- Videla sam čime se bave i dopalo mi se. Tada su bile u toku pripreme za akciju "Svim srcem za osmeh deteta". Doveli su decu sa Kosova i Metohije da provedu nedelju dana sa svojim vršnjacima u najvećem gradu Vojvodine. Zajedno sa kolegama bila sam zadužena za osamdesetak osnovaca i bila sam sa njima od jutra do mraka. Prva dva dana klinci su bili povučeni, ali to je bilo razumljivo, jer su spavali kod nepoznatih ljudi i bili gosti dece koju nisu poznavali. Međutim, nakon trećeg dana bilo ih je teško razdvojiti i bilo je divno gledati kako se druže i zabavljaju. Takođe, stekla sam i dobre prijatelje među njihovim pedagozima – kaže Aleksandrov.

Upoznavši čari volontiranja, ali i poučena prethodnim iskustvom dadilje, Jovana je shvatila da je rad sa decom ispunjava. Pored prava, upisala je i studije pedagogije i nastavila da se angažuje kao volonter. Preko udruženja mogla je da vidi kako mnoge porodice loše žive i koliko ima bolesne dece kojoj je potrebna pomoć.

- Lepo je raditi sa najmlađima. Posebno me zanimaju deca koja su odrasla u teškim životnim uslovima i kojima je zbog toga teško da ispolje svoje kvalitete. Smatram da svako dete ima neke talente i sposobnosti i da je bitna okolina koja treba to da primeti. Sedmočlana porodica Đurkić, koja je skoro ostala bez krova nad glavom, odličan je primer. Nastavnici su prepoznali potencijal njihove dece i pomogli su im da ostanu u školi. Udruženje je doprinelo toliko da imaju jednu brigu manje u životu – kaže Jovana.

Iako su mnogim volonterima najteži trenuci kada se radi sa bolesnom decom, ova mlada žena ima sasvim drugačiji pristup.

- Kada su teške situacije ne pokazujem osećanja. Bolesnom detetu je najmanje potrebno sažaljenje i tužna emocija. Zato im u tim trenucima pružam osmeh, podršku i pozitivnu energiju – iskrena je Aleksandrov.

Znajući da živi u državi i društvu gde je pomoć potrebna mnogima, naša sagovornica je svesna da se ne može izaći u susret svima.

- Pomažemo onoliko koliko možemo i prihvatamo ono što je u okviru naših mogućnosti. Ako krenemo u akciju, nema šanse da ne uspemo i uvek idemo do kraja. Naravno, ima i drugih udruženja i pojedinaca i dobro je što postoje. Niko od nas ne zna šta ga čeka u životu. Empatija nije nestala i krećem se među ljudima kod kojih je ona prisutna – objašnjava iskusna volonterka.

Jovana tvrdi da je životni poziv mora ispuniti, a da finansijski momenat nije presudan. Nada se da će jednog dana biti zaposlena i da će raditi sa decom, ali će nastaviti uvek da volontira, jer je to ispunjava kao osobu.

- Volim decu, ali plašim se da rađam u ovakvom društvu, jer nisam sigurna da li ću znati da ih vaspitavam. Ako učimo najmlađe moralu, a posledice poštenja su više kazna, nego nagrada, nisam sigurna koliko je od mene pravedno da podižem dete u takvom svetu. Kada budem sigurna da sam našla osobu koja deli moja uverenja, onda ću se odlučiti da zasnujem porodicu. Vrednosti su dosta poremećene i ljudi nemaju hrabrosti da kažu ono što misle i zato ne pratim medije. Kroz volonterizam se borim za bolje sutra i drago mi je što sarađujem sa ljudima koji su profesionalci u svom poslu i imaju svoj stav. Nadam se da će jednog dana nestati negativna selekcija i da će najkvalitetniji ljudi isplivati na vrh našeg društva – završava svoju priču Jovana Aleksandrov.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović