NOVOSAĐANI: Sva negativna energija nestane kad ste u blizini konja

Svojim primerom pokazala je da život može biti nepredvidiv. Školovala se za borbu protiv kriminala i bavila se sportom u kojem se družila sa jednom od najplemenitijih životinja. Danas radi u jednom od najtrofejnijih klubova Srbije i brine o mladim igračima koji tek treba da steknu sportsku slavu.

Jelena Lukić je rođena 1993. godine u Novom Sadu. Završila je Srednju ekonomsku školu, smer za carinika, a diplomu je stekla na studijama bezbednosti i kriminalistike. Od malih nogu se bavila konjičkim sportom, ali nakon dve veće povrede danas jaše samo rekreativno, redovno obilazi ergele i brine se o konjima. Trenutno je zaposlena u OK Vojvodina kao menadžer opštih poslova i vodi brigu o domu mladih igrača i njegovim stanarima. Živi sa majkom, ocem i bratom.

- U blizini naše vikendice u Kamenjaru bila su dva konjička kluba. Imala sam četiri godine i mislim da su to bile prve životinje koje sam upoznala i odmah se rodila ljubav prema njima. Nažalost, tokom godina nekoliko puta sam se povredila, pa sam pauzirala sa jahanjem, ali sam nastavila da posećujem takmičenja i da redovno obilazim ergele. Izvodila sam konje, kupala ih i hranila šećerom i šargarepom – počinje svoju priču Jelena.

Pre šest godina sagovornica portala Mojnovisad.com upoznala je konja po imenu Vespući, zbog kojeg se vratila ponovo u sedlo, ali rekreativno.

- Moj prijatelj je Vespućijev vlasnik, on je sada smešten u klubu u Petrovaradinu, redovno ga obilazim i provodim dosta vremena tamo. To su plemenita stvorenja. Možda ne pokazuju emocije kao druge životinje, već to rade drugačije, ali sva negativna energija nestane kada ste u njihovoj blizini – kaže Lukić.

Osećaj za pravdu i istinu mladu Novosađanku odveo je na studije bezbednosti i kriminalistike.

- Nakon završene srednje škole za carinika to mi je delovalo kao logično rešenje. Nisam se pokajala, jer sam oduvek volela da pratim dokumentarne serije koje su imale veze sa kriminalističkim naukama. Želja mi je bila da jednog dana radim u policiji – objašnjava Jelena.

Ali kako to često biva, želje su jedno, a stvarnost nešto drugo. Naša današnja sagovornica prvi posao je dobila kao predradnik u jednoj firmi, koja je bila angažovana od strane Kliničkog centra.

- Vodila sam računa o ženama koje su bile zadužene za održavanje higijene. Bavila sam se protokolima i procedurama, zapošljavanjem, prijavama i odjavama. Obilazila sam službene prostorije u bolnici i proveravala da li je higijena na odgovarajućem nivou. Početak je bio težak, jer sam imala strah od zdravstvenih ustanova, ali ubrzo sam se uhodala. Zavolela sam svoj posao i bilo mi je drago što svaki dan provodim sa humanim ljudima – kaže ova mlada Novosađanka,.

Pored redovnog posla Jelena se bavila i hostingom i tako se našla na odbojkaškoj kvalifikacionoj utakmici Lige šampiona, koju je Vojvodina igrala sa Tuluzom. Pošto je svojom odgovornošću i predanošću ostavila dobar utisak, ubrzo je usledila ponuda za posao u kolektivu šampiona Srbije.

- Trenutno radim kao menadžer opštih poslova u Odbojkaškom klubu Vojvodina. Zadužena sam za funkcionisanje doma za mlade igrače. Radim nabavku za kuhinju i obavljam organizacione poslove. Vodim računa da se mladi sportisti pridržavaju dnevnog reda. Imamo odličan odnos, a umem da budem i stroga, jer zahtevam red. Ipak je to početak njihove karijere i da bi jednog dana bili dobri i uspešni sportisti, moraju biti vaspitani, disciplinovani imati radne navike – navodi Jelena.

A simpatičnih situacija ima uvek. One su protkane kako smehom, tako i strogoćom. Posle godinu dana sada već svi igrači znaju šta ih čeka ukoliko Jelena zatekne nered u sobama i kuhinji.

- Naravno, vole da jedu, ali radno vreme i red u kuhinji moraju da se poštuju. Za one koji ponekad remete pravila, slede male kazne – priča Lukićeva kroz smeh i dodaje: Jednostavno, sve u klubu, pa i u domu mora da funkcioniše onako kako to dolikuje kolektivu takvog renomea.

Iako ranije nije pratila odbojku, ova devojka se zaljubila u magičnu igru na mreži, pa sada ne propušta nijednu utakmicu novosadskih crveno-belih.

- Vremenom sam upoznala igrače i svi smo u odličnim odnosima. Otkad radim za Vojvodinu pratila sam ih u Grčkoj, Bugarskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Hrvatskoj. Zaista je uzbudljivo. Cela porodica navija za nas. Moja baka ima 86 godina i putem televizijskih prenosa prati sve sportove i zna sve igrače. Idol joj je Slobodan Boškan, sadašnji sportski direktor Vojvodine. Obe smo bile veoma srećne kada ga je upoznala na jednoj od utakmica – kaže Lukić.

Mlada Novosađanka je zahvalna što ima priliku da nauči dosta o životu uspešnih sportista i funkcionisanju velikog kluba.

- Uživam u tome čime se sada bavim i zahvalna sam na poverenju koje mi je ukazano. Međutim, u budućnosti ipak bih volela da se bavim i onim za šta sam se školovala. Nadam se da ću jednoga dana kupiti sopstvenog konja i da ću sa porodicom živeti na salašu – završava svoju priču Jelena Lukić.

Tekst i fotografije: Aleksandar Jovanović