NOVOSAĐANI: Navijačka strast jaka i u devetoj deceniji života

Bavljenje sportom naučilo ju je redu i disciplini, a ljubav prema mnogim granama negovala je tokom celog života. Kao prava Novosađanka, koja voli i poštuje svoj grad, ostala je verna svom klubu šezdeset pet godina. Iako je u devetoj deceniji života, to joj ne predstavlja prepreku da vodi aktivan društveni život. Kao navijač redovno posećuje mnoge utakmice, a njenoj sportskoj strasti mogu pozavideti mnogi, posebno najmlađi.

Miroslava Poljičak je rođena u Šapcu 1936. godine, a sa porodicom se doselila u Novi Sad početkom pedesetih. Završila je Gimnaziju "Svetozar Marković" i Višu školu za organizaciju rada. Tokom karijere radila je u vojnom preduzeću, u "Centroslaviji", a radni vek je završila u "Agrokopu" gde je bila rukovodilac računovodstva. Iako se penzionisala, nastavila je aktivno da radi i vlasnik je agencije za računovodstvene usluge. Ova osamdesetrogodišnjakinja, koja je u mladosti bila sportista, jedan je od najvernijih navijača Vojvodine, kao i reprezentacije Srbije. Redovno posećuje odbojkaške i rukometaške utakmice, ali prati i vaterpolo, košarku, tenis i atletiku. Odnedavno je član fan kluba novosadskih odbojkaša.

– Otac mi je bio agronom i zbog posla su ga službeno premestili u Vojvodinu. Jedno vreme smo živeli u Rimskim Šančevima, a posle smo se preselili u grad. U srednjoj školi smo imali profesorku Karakašević koja je zahtevala da se bavimo sportom i tako sam počela da igram rukomet i košarku – počinje svoju priču Miroslava i nastavlja:

– Rukomet sam trenirala pet godina. Počela sam u Slaviji ’52, a kasnije sam prešla u Železničar. Tri godine sam igrala košarku, prvo u Železničaru, a posle u Vojvodini i od 1954. sam verna novosadskim crveno-belima – priseća se gospođa Poljičak.

Sagovornica portala Mojnovisad.com članske karte i legitimacije iz sportskih društava i saveza iz tog perioda i danas čuva kao uspomene. Među njima je i knjižica iz Partizana kao podsetnik na kratak period dok je bila zaposlena u vojnom preduzeću.

– Postojali su sletovi i danima smo se za njih pripremali. Bili smo amateri i nismo imali opremu kao što ona danas postoji. U ženskom rukometnom timu smo nosili muške fudbalske dresove, jer nije bilo para za nove, ali ništa nam nije falilo. Nikad neću zaboraviti kako sam sa Rimskih Šančeva biciklom išla na trening, jer u to vreme nije bilo autobuske linije za grad – priča Miroslava.

Kao podsetnik na stara vremena i dalje postoje crno-bele fotografije na kojoj se vidi mlada Novosađanka u dresu sa loptom, ili grupna slika sa saigračicama.

– Odbojku pratim od svoje osamnaeste godine. Tada je Mića Turudija igrao za reprezentaciju i išla sam uvek da ih gledam. Fudbalski navijač sam bila samo tokom mladosti kada su na terenu bile legende kao Todor Veselinović i Sima Milovanov. To je bilo fantastično društvo, sjajni igrači, ali u to vreme je i fudbal bio drugačiji – kaže Mira.

Ljubav prema sportu povezao ju je sa ljudima koji su delili njenu strast. Prvi suprug Milan Malić bio je rukometaš i trener petrovaradinske ekipe. Posle njegove pogibije Miroslava se udala za Ljubana Poljička sa kojim je mnogo putovala. Sa njim je posetila i Zimske olimpijske igre u Sarajevu. Nažalost, i on ju je napustio prerano.

Danas Miroslava živi sama. Iako je u penziji skoro trideset godina, nije prestala da radi. Ima svoju agenciju za računovodstvene usluge i provede i po osam sati u kancelariji. Vodi aktivan društveni život, vozi kola, odlazi redovno na utakmice i posećuje pozorište.

– U porodici nas je bilo sedam sestara i niko se nije zainteresovao za sport osim mene. Odvela sam jednu sestru na Serbia Open jedne godine, ali bilo joj je dosadno. Ja sam uživala i čak sam uspela da se fotografišem sa Novakom Đokovićem, kojeg obožavam i gledam sa uzbuđenjem sve njegove mečeve. Naravno, izuzetno cenim i Nadala i Federera, ali i naše devojke, Anu i Jelenu. Rukometašicu Slađanu Pop Lazić takođe veoma volim, jer jako dobro igra. Drag mi je i odbojkaš Dražen Luburić i pratim njegovu karijeru. Ljubav prema atletici nije ništa manja od ostalih sportova – priča Poljičak.

Naša današnja sagovornica redovno se pojavljuje na tribinama Spensa kada su mečevi odbojkaša Vojvodine. Nedavno je postala i član njihovog fan kluba.

– Svi ti momci su meni veoma dragi. Učlanila sam se sa drugaricama u fan klub da bismo bodrili tu našu decu. Dobili smo i navijačke šalove – kaže Miroslava sa osmehom na licu.

A kada nije na odbojkaškoj utakmici, ova osamdesetrogodišnja navijačica može da se vidi i na mečevima rukometaša, vaterpolista i košarkaša, u društvu sa svojim prijateljicama sa kojima bodri mlade igrače.

Iako u Novom Sadu sportskih dešavanja nema svaki dan, to nije prepreka za ovu Novosađaku da prati utakmice. U njenom domu na televiziji se gledaju uglavnom sportski kanali.

– Odrasla sam u sportu i to mi je posebna ljubav. Bavljenje sportom te nauči redu i disciplini, a ja i dan danas stižem svuda iako imam puno obaveza. Nekada su škole organizovano dovodile učenike na utakmice. Srce mi je puno kada vidim najmlađe kako navijaju. Nažalost, malo je ljudi na tribinama, naročito mladih, a kafići su prepuni, što je strašno i sramota. Decu treba vaspitavati odmalena da se bave sportom – kaže Novosađanka Miroslava Poljičak.

Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Miroslave Poljičak