NOVOSAĐANI: Davor kroz umetnost kritikuje neoliberalnu ekonomiju

Davor Kolarski je rođen u Novom Sadu 1996. godine, a odrastao je u Bačkom Petrovcu, gde je završio osnovnu školu kao odličan đak, iako ponekad nestašan. Nakon osnovne, preselio se u Novi Sad, gde je upisao srednju umetničku školu.

Likovnu radionicu je počeo da pohađa sa sedam godina, paralelno sa osnovnom školom. Tamo je odlazio svakog utorka i srede, a mentor mu je bio Dragan Jajić.

– Kada sam bio klinac, bilo mi je teško jer su moji vršnjaci provodili vreme igrajući se, dok sam ja imao časove crtanja. Kasnije sam shvatio koliko mi je to značilo i koliko mi je bilo korisno, pa sam stvarno zahvalan roditeljima što su me upisali na tu radionicu – priča Davor.

Počeo je da crta pre nego što je progovorio. Sa tri-četiri godine, delio je sobu sa bratom, koji je imao globus na polici. Nacrtao ga je na papiru i napravio mapu sveta gotovo identično kao na globusu. Njegov otac, koji je mašinski inženjer, odneo je taj crtež u firmu da se konsultuje sa kolegama, oni su potvrdili da je tačno preneo globus na papir. Tako su roditelji otkrili Davorov talenat. Iako je njegov otac imao umetničku crtu, naš sagovornik je iz svoje porodice prvi otišao na akademsku stranu umetnosti.

– U umetničkoj školi je bilo super, iako mi je trebalo vreme da se naviknem na novu sredinu. Bio sam već spreman u umetničkom smislu, crtajući portrete, mrtvu prirodu i slično. Imao sam odličan razred i razrednu, Divnu Stefanović Tilić, istaknutog grafičara, sa kojom smo imali odličan odnos. Nastava istorije umetnosti, filozofije i teorije forme, oblika, boje i kompozicije bila je lepo koncipirana. Svi profesori su bili veoma predani i znali su pedagoški da prenesu znanje. Posebno su se isticali oni koji su na zanimljiv način uspeli da nas zainteresuju za gradivo, što je bilo teško s obzirom na naše tinejdžerske godine. Ti profesori su na mene ostavili najjači utisak, i njima mogu da zahvalim za umetničko i pedagoško oblikovanje – prepričava naš sagovornik.

Krajem osnovne škole nije bio siguran čime želi da se bavi, ali je znao da voli da crta, dizajnira i stvara estetski lepe stvari. Tek krajem srednje škole imao je jasniju ideju o budućnosti, a posebno na početku fakulteta. Složenija literatura otvorila mu je nove ideje za budućnost, posebno u oblasti filozofije i estetike, davajući mu dublji uvid u život, političku situaciju, socijalni svet i međuljudske odnose.

– Tokom srednje škole sam dosta čitao klasike, kao što su Dostojevski, Tolstoj, Andrić i Selimović. Njihova dela su mi razvila dublji smisao za umetnost, shvativši da ona nije samo estetska disciplina. Moja prvobitna ideja bila je da budem portretista, crtajući po narudžbini, uljem na platnu, poput Paje Jovanovića, koji je slikao kraljeve i plemiće. Ali, kako sam dublje ulazio u umetnost, profesori su razvijali moje kritičko razmišljanje. Kada nešto nije bilo u skladu s mojim pogledima, mogao sam da se pobunim kroz svoje radove. Kroz umetnost sam reagovao na situacije, bilo interpersonalne ili društvene tragedije – objašnjava on.

Svojim radovima je odgovarao na socioekonomske i političke probleme današnjeg društva. Kroz umetnost je počeo da izražava kritiku kapitalizma, način njegovog funkcionisanja i uticaj na ljude u neokapitalističkom sistemu u kojem živimo.

– U srednjoj školi sam želeo da razvijem svoj prepoznatljiv stil, kao neki svetski slikari, tako da kad neko vidi moj rad, odmah pomisli: "Ovo je Davor." Međutim, kada sam to pokušavao na silu, nije davalo željene rezultate, dok nisam razvio kritičko mišljenje. Pokušavao sam da crtanje portreta izvedem na drugačiji način, ali to nije bilo prirodno ni autentično koliko sam želeo – ističe sagovornik za portal Moj Novi Sad.

U toku srednje škole je išao na konsultacije za grafiku na Akademiji. Međutim, kada se sreo sa bivšom profesorkom likovnog iz osnovne škole, ona mu je sugerisala da razmisli o drugim opcijama. Prvobitna ideja je bila da studira u Beogradu ili Novom Sadu, ali onda je odlučio da pokuša da upiše studije u Bratislavi, jer ima porodicu koja je slovačkog porekla, a brat i on govore slovački kao maternji jezik.

U to vreme slovačka vlada je davala stipendije Slovacima iz Vojvodine i ljudima sa Balkana koji su dolazili da studiraju u njihovu zemlju. Čuo je da je akademija odlična, a prijemni ispit je bio u januaru, mnogo ranije nego ovde.

– Bio je to već kraj treće godine srednje škole i nisam imao puno vremena da se spremim, pa sam krenuo na pripreme kod Dragana Jajića u likovnoj radionici. Želeo sam da naučim tehnologiju slikarstva, posebno uljanog slikarstva. On mi je preporučio Miodraga Jelačića Jelaču, koji je imao atelje na tvrđavi. Jelačić je ostavio ogroman uticaj na mene i oblikovao me u grafičkom i umetničkom smislu – priča Davor i rado se priseća tih pet meseci dok se pripremao za akademiju u Bratislavi.

O Jelači

"Tu je bilo puno dogodovština. On je bio boem, živopisan čovek, ozbiljan crtač, grafičar, zanatlija i gospodin. Tehnologiju grafike poznavao je u dušu, a pre svega crtanje, što mi je bilo važno jer sam želeo da pređem sa slikarstva na grafiku. Svake subote i nedelje išli smo na časove crtanja, ozbiljno se pripremajući za akademiju. Imao je nesvakidašnje metode u pedagoškom smislu i individualan pristup koji te je provocirao na pozitivan način da ozbiljno pristupiš crtanju. Ponekad su njegove metode bile radikalne, poput prosipanja boje po radovima kada ne radimo na nivou koji je od nas očekivao, a izvukao je najbolje iz nas u veoma kratkom periodu. Na svakom času se video eksponencijalni napredak" priseća se poznatog novosadskog umetnika.

Otišao je u Bratislavu u septembru, na dan otvorenih vrata. Sa radovima se zaputio minibusom na dvodnevno putovanje, kako bi video kakva je akademija i da li ima šanse da bude primljen. Oduševio se jer su uslovi bili perfektni. Profesori su pozitivno reagovali na njegove radove, što ga je dodatno motivisalo.

– Prijemni je bio dosta težak, trajao je tri dana po 12 sati dnevno, a poslednji dan 14 sati. Trećeg dana, većina kandidata je spavala na stolicama. Konkurencija je bila velika, primili su samo 10-12 studenata iz klase grafike, a prijavilo se oko 120 ljudi – objašnjava nam.

Boravio je u starijem domu koji je bio u lošem stanju, pred renoviranjem, što ga je iznenadilo. Studentski život je bio odličan jer su u hodniku internata bili umetnici, dizajneri i slikari, što je dovelo do ozbiljnih druženja, žurki i super atmosfere.

– Osećao se jaz između Slovaka i nas Balkanaca, jer su naši mentaliteti dosta drugačiji. Mi "dođoši" smo organizovali i Balkan žurke u Bratislavi, koje su postale kultni događaj u gradu, a neki portali su ih preporučili kao obavezno iskustvo za turiste koji dolaze u ovaj grad – ističe naš sagovornik.

Tokom boravka tamo shvatio je da želi da se posveti procesuiranju informacija koje dobija iz okruženja, u najširem mogućem smislu. To je bila njegova ideja na početku fakulteta, ali se vremenom taj široki smisao suzio kad se više upoznao sa estetikom i filozofijom, a profesori su podsticali kritičko razmišljanje.

Pored stipendije i podrške roditelja, radio je kako bi kupio bolje materijale. Upoznao je razne ljude i često se kretao po radničkim klubovima, i tako je naučio dosta o ekonomiji i kako sve funkcioniše. Upoznao se sa odnosima između poslodavaca i zaposlenih, izrabljivanjem i drugim aspektima kapitalizma, što mu je izoštrilo čula.

– Shvatio sam da je taj neoliberalni kapitalizam poput vrzinog kola, poput hrčka u točku koji neprestano trči dok ga ne izbace i ne dođe sledeći. Slušao sam mnoge priče o ljudima koji rade po dva ili tri posla da bi prehranili svoje porodice, dok cene neprestano rastu. U Bratislavi sam se susreo s visokim cenama stanova i nekretnina, što je nesrazmerno njihovim platama. Ljudi su danas u ozbiljno nezavidnom položaju, izrabljeni u svakom smislu te reči. Mnogi moraju da rade dva posla kako bi pokrili osnovne životne potrebe, bez dovoljno sna i vremena za kulturu. Kažu da je komunizam bio loš, ali smo imali državne stanove i osam sati sna. Danas radimo od trenutka kada ustanemo, pa dok ne legnemo, što dovodi do kolektivne hipnoze i anestezije od posla. Dodatno, društvene mreže nam u slobodno vreme nameću beskoristan sadržaj, što nas još više umara – priča umetnik.

Shvatio je da želi da reaguje na situaciju koja ga okružuje. To je u drugoj godini oblikovalo estetiku koju je počeo da gradi. Za njega je to bio klasičan crtež bačen kroz novo svetlo u novo okruženje – instalacije od crteža.

– U to vreme sam čitao Orvela, koji je na mene ostavio snažan utisak, posebno "Životinjska farma". Prekretnica je bila kada sam u ateljeu pronašao enciklopediju sa insektima, pre svega muvama. Na kraju sam stvorio sintezu svega što sam video i počeo da slikam situaciju u društvu i čoveka u društvu. Moje reakcije na muve bile su slične Orvelovim svinjama: muve su postale simbol aristokratije. Intenzivno sam ih crtao, kao simbol masovne proizvodnje, i tako sam razvio svoju seriju radova pod nazivom "Mass Production" (Masovna proizvodnja), koja je postala moja najveća serija radova. Jedno vreme sam radio u magacinu i imao sam poznanike koji su radili u velikim fabrikama. Čuo sam za slučaj gde je čovek na traci pao u nesvest od posla, nakon čega su ga izneli iz fabrike i doveli novog radnika za 10 sekundi da traka ne bi stala. Tada shvatiš koncept "Another brick in the wall", odnosno da si samo jedna karika u celom lancu. Tako su nastale moje muve, koje sam poređao kao na trakama. Muva simbolizuje brzo razmnožavanje, nešto vulgarno i prljavo, niskog kvaliteta, jer sedaju na kvarnu hranu i slično. Crtački su mi lepo "sele" – objašnjava Davor.

U toj masovnoj proizvodnji imamo stvari koje se brzo troše, još brže habaju i bacaju, stvarajući začarani krug potražnje i potrošnje. U toj priči je pronašao svoj teren u kojem želi da reaguje, jer je i sam radio na traci, utovarao kamione i družio se sa ljudima koji rade taj posao.

– Najdraže mi je bilo kada sam uradio veliku instalaciju sa muvama. Ta instalacija je zauzimala ceo zid na fakultetu, pet metara dužine i dva metra visine – isiče naš sagovornik.

Izložbe su bile na kraju svakog semestra. Izlagali su šta su uradili u tom semestru, imali su izložbu i odbranu radova, što ih je spremalo za buduće izložbe.

– Radili smo veoma mnogo, provodili smo po 10-12 sati na fakultetu. Fakultet nam je obezbedio atelje. Nekoliko nas iz klase dobili smo pozive iz jedne galerije koja je bila u sklopu Narodne istraživačke biblioteke u Banskoj Bistrici, da izlažemo tamo. Takođe, imao sam još jednu izložbu u Bratislavi, u galeriji Umelka. Pored toga, učestvovao sam i na nekoliko kolektivnih izložbi i bijenala u Poljskoj, Češkoj, Makedoniji – prepričava Davor.

Napravio je pauzu posle osnovnih studija. Do momenta diplomiranja imao je četiri samostalne i oko 30 kolektivnih izložbi.
 

– Na master studijama, umetnost je pala u drugi plan. U međuvremenu, zaposlio sam se full-time u Srbiji u firmi iz Niša, koja se bavi razvojem mobilnih aplikacija i igrica – priča on.

Pauza traje već neke dve godine, posvetio se poslu i privatnom biznisu. Čim bolje organizuje vreme, planira postepeno da se vrati umetnosti. 

Sa današnjom tehnologijom možemo stvoriti razna umetnička dela, u šta se i sam uverio dok je radio u gejming industriji.

– Nova serija će po ideologiji biti slična prethodnoj, i dalje će istraživati socio-ekonomske situacije i kako se čovek snalazi u današnjem društvu. Estetika će se razlikovati, jer su pop art i rad na igrama imali uticaj na mene kao umetnika. Počeo sam da istražujem Murakamija i Tokasija, kako bih uvideo vezu između umetnosti i muzike, kao što oni rade slike za albume popularnih umetnika. Želeo bih taj novi talas umetnosti iz gejming industrije da spojim sa klasičnim slikarstvom, jer je to moja prva ljubav koja ne zaboravlja – zaključuje Davor.

Razgovarala: Jovana Radin