Marina Cinkocki, glumica i fitnes instruktorka: O jaukanju na mom treningu nema ni govora

S talentovanom, šarmantnom i uvek nasmejanom glumicom "Pozorišta mladih" pričamo o njenom odrastanju na Limanu 4, o tome zašto se prebacila iz jedne osnovne škole u drugu, kakav je bio njen put dok nije upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu... Zašto je izabrala baš "daske koje život znače" i kako je spojila dve možda nespojive stvari – fitnes i glumu.

Marina Cinkocki rođena je 1972. godine u Novom Sadu, gde je završila osnovnu i srednju školu. Nakon završene srednje, krenula je u Višu informatičku školu, da bi na kraju diplomirala glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Bore Draškovića, 1997. godine. 

Igrala je u četiri filma, a uz njen glas stasale su generacije dece, jer ga je pozajmljivala za crtane filmove na dečjem TV kanalu “Minimaks” i RTV Vojvodine.

Danas je veoma uspešna fitnes instruktorka i omiljena je među svojim polaznicama u gradu.

Tokom 1996. i 1997. godine živela je u Subotici gde je glumila u Narodnom pozorištu, da bi se naredne sezone vratila u Novi Sad i postala stalni član "Pozorišta mladih", gde i danas radi.

Bila je i član nezavisne trupe “Teatar iza” i često je sarađivala sa Srpskim narodnim pozorištem u Novom Sadu. Odigrala je više desetina uloga u predstavama raznih žanrova: komedije, drame, satire, teatar pokreta, lutkarske predstave...

Pored svega navedenog, naša ovonedeljna sagovornica je i velika ljubiteljka životinja, pa će se u ovoj priči, naravno, naći i njena mezimica – srednja šnaucerka Lulu, jer bez nje sve ovo ne bi bilo potpuno.

U kom delu grada si odrasla? Kakve emocije ti se bude kada se setiš odrastanja?

- Rođena sam u januaru 1972. godine u Novom Sadu, ali imam 26 godina, jer se tako i osećam. Do svoje šeste godine živela sam na Podbari, ali se tog svog ranog detinjsta ne sećam. Sećam se onog najboljeg – kada smo se preselili na Liman 4, u “crvenu zgradu”. Puno sam se selila, ali bez mog Limana nekako nisam potpuna. Sad već 11 godina živim na Grbavici, ali kada šetam sa mojim psom, uvek je to šetnja Limanima. Ta ljubav prema Limanu je posebna. Krenula sam u osnovnu školu “Žarko Zrenjanin” i u školi sam imala super ekipu, ali sam se zbog moje najbolje drugarice Svetlane prebacila u školu “Vasa Stajić”. I Svetlana je sa Limana, pa smo zajedno išle i vraćale se iz škole. Nije mi teško palo to što sam se prebacila u drugu osnovnu, jer kad si klinac sve je lakše, a samim tim brže se sklapaju i prijateljstva. Na Limanu su i dan danas moji prijatelji, kao i stari komšiluk kojem se uvek jako obradujem kada ih sretnem u starom kvartu.

Kako su proticali tvoji tinejdžerski dani?

- Uf, malo je sve to bilo komplikovano. Možda će zvučati konfuzno, jer sam se kasnije opredelila za glumu, ali sam oduvek jako volela matematiku, pa sam želela da upišem Jovinu gimnaziju. Odnela sam dokumenta i prijavila se za matematički smer. Međutim moja mama je bez pitanja i mog znanja otišla u gimnaziju, ispisala me je i prebacila u Hemijsku školu. Bila sam tada ljuta na nju, a ona je govorila kako se boji da ukoliko ne završim fakultet neću biti niko i ništa sa gimnazijom, a ovako sa srednjom stručnom školom ipak mogu da nađem posao. Upisala sam smer hemijski tehnolog i tada sam zavolela hemiju. Ipak, pošto je moj pokojni otac Vojislav bio glumac, želja mi je bila da i ja završim Akademiju umetnosti. Međutim, posle završene srednje škole nisam iz prve uspela da se upišem na glumu i tako razočarana upisala sam se u tadašnju Višu informatičku školu, ali nisam odustajala. Probala sam i dogodine i, na moju veliku sreću, uspela sam. Te 1992. godine ušla sam u klasu kod profesora Bore Draškovića. A ako me pitaš o izlascima, reći ću samo bilo me je svugde i, naravno, tamo gde se sluša ska, pank, metal.

Da li je neko od roditelja imao uticaj da staneš na “daske koje život znače”?

- U suštini, nije bilo pritiska, ali, kao što sam već rekla, moj pokojni otac bio je glumac upravo u “Pozorištu mladih” i svaki slobodan trenutak od malena sam koristila da idem na probe sa njim. Iskreno, uživala sam tamo gledajući kako se rađa čarolija, ko to nije doživeo ne može da zna o čemu pričam. Svaki slobodan trenutak sam koristila da odlazim sa tatom i da uživam. Valjda je i normalno što sam danas glumica, jer mi je otac glumac. Na kraju krajeva, deca lekara postaju lekari, deca advokata postaju advokati... Kod nas u porodici je zapravo bilo tri umetnika – tata i ja glumci, a brat muzičar. Mama je bila ljubav, mi smo se svađali, ali moja mama je bila tu da nas smiri i pomiri, uvek je znala šta kome i u kom trenutku treba da kaže. Mama je inače radila u Sudu za prekšaje, i svaka joj čast što nas je uvek podržavala i uvek bila uz nas.

Kako to da se i brat nije opredelio za glumu?

- Mog brata Vladu (Vladimir Cinkocki Cina – prim. red.)  oduvek je zanimala muzika, a pošto smo odrasli na Limanu, odnosno Novom Sadu, koji je meka rokenrola i panka i gde se uvek slušala kvalitetna muzika, on se opredelio za svoju ljubav. Praktično je sa nekoliko dugara osnovao bend Generacija bez budućnosti (GBB). Oni su tada bili šesnaestogodišnjaci sa Limana i već posle nekoliko meseci od osnivanja benda počeli su da održavaju prve koncerte u gradu. Moj brat je već uveliko bio i ostao cenjeni bubnjar u Novom Sadu i šire. Cina sada već 20 godina svira u grupi Obojeni program, tako da kao što je moj život gluma, njegov je muzika.

Saznaješ da si primljena na Akademiju. Možeš li da se setiš tog osećanja, te emocije?

- Ne mogu baš da se pohvalim dobrim pamćenjem, iako imam samo 26 godina (smeh), ali tog dana se odlično sećam, kao da je bilo juče. Srce mi je bilo puno, sreća je izvirala na sve strane, bila sam puna elana, poleta, to leto mi je bilo najlepše na svetu. Bila sam kao u oblacima, ispunjenje snova, radost, sreća i, naravno, izlasci, društvo... A onda te 1992. godine, počinje rat, sve se raspada, zemlja u kojoj sam živela više ne postoji, inflacija, beda, tuga... U to vreme su mi se nekako i druge, ne baš prijatne stvari izdešavale, moja mama se razbolela i umrla. Ali, ne želim o ružnim emocijama, volim da pričam o lepim stvarima. Kreću i predavanja, vežbe, probe, ceo dan na Akademiji, nema bežanja sa časova, kao iz škole ili sa faksa. Svaki dan moraš da budeš prisutan, pa i subotom i nedeljom. Ja kao mlad čovek počinjem da se susrećem sa jednim novim zrelim dobom i odrastanjem. Srećem se sa stvarima sa kojima do tada nisam imala kontakta. I učila sam i radila i bila angažovana na više strana, a sve to mi je prijalo. Akademija mi je puno pomogla da postanem zrela, odgovorna i uporna u svemu što radim. Diplomirala sam na monodrami “Jača” i onda sve kreće svojim novim tokom.

Jesi li odmah uspela da nađeš posao ili si kao i većina glumaca čekala da se ukaže neka dobra prilika?

- Da, imala sam ludu sreću da se potom zaposlim u Subotici u Narodnom pozorištu, gde sam radila pola godine. Kao početnik glumila sam u dve veoma značajne predstave. U tim predstavama sam dobila glavne uloge, a za mene kao početnika je to bilo sjajno iskustvo. Jedna od tih pozorišnih predstava je bila "Smrtonosna motoristika", gde sam glumila Marelu. Publika je bila oduševljena, ali kada se predstava završi i kada ljudi odu, kada se spuste zavese i kada moje kolege odu kući svojim porodicama kreće tuga. I ja sam, naravno, išla kući, ali teška srca. Bila sam usamljena, nedostajala mi je moja ekipa, moj Liman, moj Novi Sad. Izlasci, dobra muzika, moj krevet, tata i brat, sve mi je nedostajalo. Tih devedesetih sve je bilo jako, jako loše i autobusi su slabije išli iz Subotice za Novi Sad, a vozovi redovno kasnili. Bilo mi je teško i počela sam da patim, tada sam rešila da se vratim u moj Novi Sad. Nakon povratka otišla sam kod Roberta Kolara i otvoreno ga pitala da se vidimo, jer se tada otvarala Večernja scena u “Pozorištu mladih”, ja sam se bukvalno ponudila za posao. I eto me već 20 godina u “Pozorištu mladih” i sve to zbog mog voljenog grada, a sve ostalo je istorija.

Napustila si Narodno pozorište, zbog ljubavi prema Novom Sadu. Da li se kaješ zbog toga i gde su ti bili bolji uslovi za rad, u Subotici ili u u Novom Sadu?

- Hm, ne kajem se, mada čovek nikad ne zna šta bi za njega bilo najbolje. Definitivno sam imala mnogo bolje uslove u Subotici, jer je ipak reč o Narodnom pozorištu. Možda će grubo zvučati, ali su glumci mnogo bolje tretirani u Subotici, nego kod nas u Novom Sadu. Doduše, ne mogu da se žalim bila sam angažovana u velikom broju predstava kako na Večernjoj tako i na dečjoj sceni. Ako bih mogla da biram, opredelila bih se za Večernju scenu, jer tu daješ sebe, tu pokazuješ emociju, daske, scena to je ljubav. Ne kažem da nisam uživala i da ne uživam u dečjim predstavama, ali sa decom je sve nekako drugačije. Na drugi način se glumi, jer ono što se radi mora da se približi mališanima određenog uzrasa. Decu treba animirati i držati im pažnju, a to ne zavisi samo od glumca, već i od scene i kontakta sa njima kao sa publikom, a sa odraslima je već druga stvar... Tu glumac pokaže sebe, svoj trenutak i svoju emociju. U Pozorištu mladih sam odigrala oko 40 predstava i svaka uloga mi je draga. Neke manje, neke više, ali sam u principu zadovoljna. Možda bih ipak izdvojila meni dve najdraže uloge, Violetu u “Kengurima” i Maju u predstavi “Estrogen”, koja zapravo i oslikava moju energiju i privatno i na sceni. Ta predstava mi je najbolji parti, zabava, baš ono što treba da bude. Za njom je uvek vladalo veliko interesovanje, jer je prilagođena ovom vremenu i publici, ali, nažalost, predstava je skinuta sa scene. Igrala sam u dosta dečjih predstava, one su lepe, a trenutno igram u dečjoj predstavi “Ježić Žo-Žo”, a tu pevam. Sarađivala sam i sa SNP-o u predstavama “Grobnica za Borisa Davidoviča” na kamernoj sceni, kao i sa trupom “Duplo dno”.

S obzirom na to da pevaš u predstavama, ali i da pozajmljuješ glas u crtanim filmovima, da li bi za sebe rekla da si muzikalna kao tvoj brat i da li dobro imitiraš?

- Ne bih baš rekla da lepo pevam, ali pevam solidno, kao i za sve u životu, tako su i za pevanje potrebni treninzi. Ako ne neguješ svoj glas i sluh, ništa od lepog pevanja i tu propadaš. Trudim se maksimalno da savesno obavljam svoj posao. Sve u životu što radim, gledam da obavim kvalitetno i dobro, jer bez vežbe, truda i rada, nema ni uspeha. Talenat je okej, ali je upornost nešto što svaki čovek mora da ima u sebi da bi uspeo u poslu i životu. Pored glume u pozorišu, pozajmljivala sam glas u sinhronizaciji crtanih filmova, baš kao i moj otac koji je bio glumac animator u popularnoj “Lutkomendiji” koja se prikazivala na TV Novi Sad, a sada idu reprize na RTV “Vojvodina”. Ja sam isto tako radila u studiju Novi Sad neke crtiće, kao i na dečjem kanalu “Minimax”. Za sve to nije potrebna dobra imitacija, dovoljno je da vidiš lik ili da čuješ kako to zvuči na engleskom i odmah se ubaciš u priču. Sinhronizacija je zabava, dobra energija koja te ponese. Pozajmljivala sam glas u crtanim filmovima “Super špijunke” i u “Ugly duck” (ružno pače), pa u Super herojima... Ali, nažalost, to je bilo davno, pre deset godina, a onda se sve preselilo u Beograd. Tamo su počeli da se kupuju i sinhronizuju Diznijevi filmovi, pa za nas glumce iz Novog Sada posla nema.

Jesi li se nekad ostvarila kao glumica na filmu i koliko je teško doći do kvalitetne uloge?

- Jesam, u dva filma Želimira Žilnika, a trebalo je da glumim i u njegovom filmu “Marble Ass”, 1995. godine, dok sam bila na akademiji. Međutim, kada se snimala baš ta scena gde sam dobila ulogu, morala sam da budem na času glume. Kasnije sam igrala i u filmovima “Kud plovi ovaj brod”, koji je snimljen 1998 godine i “Wanderlust”, iz iste godine. Pošto od nečega mora da se živi, radila sam i skečeve u seriji “Akademci” koje je režirao Dragan Guzijan. To se prikazivalo na TV Pinku, a moj uslov je bio da kada ja glumim u skeču ne budu narodnjaci. Posle toga nisam dobila ni jednu ulogu u filmu, jer to treba ići na kastinge, pratiti šta se zbiva i, naravno, “šlihtati se” – čast izuzecima – a ja nisam “šlihtara”, niti ću to ikad biti. Ipak, nije mi žao sto nisam dobijala previše uloga na filmu, jer više volim pozorište. Mada me u poslednjih nekoliko godina nešto ne angažuju ni u matičnom pozorištu, a sve mi to teško pada. Volim pozorište, volim glumu, teatar je zahtevniji, jer glumac mora od početka do kraja da se posveti publici. U filmu se snimaju sekvence i trenutak i sve to negde ostaje zabeleženo, a pozorište je umetnost.

MARININE POZORIŠNE ULOGE: Za dvadeset godina glumačke karijere ovo su samo neke od njih – Caca u predstavi “Caca u metrou”, Maja u “Parčetu noći”, Violeta u “Kengurima”, Marela u “Smrtonosnoj motoristici”, Nadežda Aleksandrovna u “Jaretu u mleku”, Erna Abrakadabra i Janica Gegalo u “Poludeloj lokomotivi”, Majka u “Grobnici za Borisa Davidoviča”, Pepina u Popovićevoj “Pepeljugi”, Elen u predstavi “Ljubav” (slika gore), Šizgala, policajka u “Istraživaču noćnih mora” (predstava rađena po motivima stripa Dilan Dog koju je režirao Zavišić), Barbara u “Lepotica i zver”, Maja u “Estrogenu” u režiji Radoja Čupića, u lutkarskoj predstavi “Ježić Žožo”, kao i u drugim lutkarskim predstavama poput “Mala sirena” “Vuk i jarići” i mnoge druge.

S obzirom na to da si u Sindikatu, smatraš li da to ima veze s tim što više nemaš toliko uloga kao ranije?

- Mislim da nema veze, ali moja je moralna obaveza da zaštitim sve kolege, jer bez kolegijalnosti nema ni kvalitetnog tima, a ako tim ne radi zajedno nema ni dobrog posla. Ne volim nepravdu, a posebno kada se ona načini mojim najbližim saradnicima. Ja sam lajava i reći ću sve što mislim, kako ovoj, tako i nekim drugim upravama. Ne kažem da je to dobra osobina, ali ja sam jednostavno takva, ne mogu i neću drugačije. Imam kolege koji godinama nisu angažovani, zamisli kako je to za jednog glumca, kao ti primaš platu, a nigde te nema. To su teške stvari, to je nepravda.

Ipak, imaš još jednu veliku ljubav, a to je fitness. Tačnije, trenutno radiš i kao instruktorka vežbanja. Kako se fitnes uklapa sa glumom?

- Kada sam se vratila iz Subotice počela sam intenzivno da treniram, a pošto uvek volim više i bolje za sebe, završila sam za instruktora na TIMS-u i sada mogu sa ponosom da kažem da sam licencirani fitnes instruktor. Radim već pet godina u Art dens studiju na Grbavici, imam svoju grupu žena koje treniram. Tu su vrlo intenzivni treninzi, ali su i rezultati odlični. Svojim polaznicama ne dam da kukaju. O jaukanju na mom treningu nema ni govora, zamolim ih da se smeju kada im je teško, pa AKO im ni to ne ide, onda po crvenu za svaki jauk! E, da znaš koliko njih mi je ostalo dužno. Šalu na stranu, uvek se trudim da svako ko dolazi kod mene na treninge kroz koji mesec izađe nasmejan i zadovoljan i naravno zategnut i zgodan. Zahtevna sam, na mojim treninzima je veoma jak tempo nešto poput kross fita. Sećam se kada nam je profesor glume govorio da je glumac zamenjiv, a da bi postigao svoj maksimum mora da radi na sebi, da vežba, da bude atraktivan, da čita i da se stalno nadograđuje. Ovo se u mom slučaju zaista pokazalo kao istina. Naime, imala sam jednu ulogu u Subotici, gde sam u isto vreme i plakala i pevala i imala koreografiju, a ako glumac nema kondicije to može da mu predstavlja problem. Ono što može da mu se desi jeste da ostane bez daha, a to nikako nije dobro, jer gubiš koncentraciju i publika to oseti.

Koristiš li neke glumačke “cake” dok držiš treninge?

- Pomalo, primetila sam da većina instruktora koristi mikrofon dok daje intrukcije na treninzima kako bi podjednako čuli i u prvom i u zadnjem redu, a posebno ako je u pozadini glasnija muzika. Meni mikrofon ne treba, jer sam naučila da u glumi moram da budem veoma glasna, kako bi me svi u sali čuli . To isto radim i na treninzima i naravno bitan je osmeh, jer on hrabri i daje podsticaj svima koji žele da odustanu. Dikcija je takođe bitna, zato bih predložila da se na DIF-u ubaci predmet dikcije kako bi fitnes treneri ili treneri generalno naučili na koji način i kako da se obraćaju ljudima koji su došli da vežbaju.

Izlaziš li ovih dana negde po gradu i koja vrsta muzike ti najviše prija?

- Iskreno, ne izlazim, idem samo na svirke, a družim se sa mojim najdražima Bobanom i Miretom iz Ritma nereda, i, naravno, idem tamo gde oni sviraju i to kada me ne mrzi i kad nisam jako umorna. Kada je reč o muzici, obožavam Panteru, ali isto tako volim i The NeverEnding Story, volim metal, ipak sam ja old school. Mada, baš mi se nešto u poslednje vreme dopada Mando Diao, odnosno njihova stvar “Black Saturday”.
Više sam usmerena na treninge i šetnje sa mojom predragom srednjom šnaucerkom Lulu. Još jedna moja velika ljubav su životinje. Celog života imam kućne ljubimce ili, što se mene tiče, članove porodice, raznih fela… kanarinca, morske prasiće, kuce… Imala sam šnaucera zvala sam ga Flok – u ime ljubavi prema stripovima – mada je njegovo pravo ime bilo Gomez.

I Flok i Lulu su srednji šnauceri. Odakle tolika ljubav baš prema ovoj rasi?

- Slučajno. Floka sam dobila na poklon od prijatelja kojem je bilo žao kad je video koliko tugujem za Lusi, mojom dugogodišnjom prijateljicom, članom porodice, koja je uginula… Lusi je bila predivna ši-cu.
Iako su i Lulu i Flok šnauceri, veoma su različiti. Flok je bio jedan džentlmen, fin i pažljiv pas, stabilan i dobronameran. Potpuno pouzdan. Lulu je mlada, pa ne mogu još uvek da razaznam kakvog će karaktera da bude. Za sada, za svoje 2 godine je veoma temperamentna, vesela, voli da juri, da se igra. Obožava komšijsku decu (decu uopšte). Uvek me obraduje kad se vratim kući. Skače od radosti, treperi. To je ljubav!

Kako uspevaš da uskladiš poslovne obaveze, treninge, nastupe sa obavezama prema Lulu? Gde se najčešče šetate vas dve dame?

- Lako.  Sve se može uskladiti kad se hoće. Ali i trudim se da je vodim svuda sa sobom, kad god je to izvodljivo. Ako ne ide sa mnom, ona me čeka ispred vrata. To je nešto naaajlepše. To je taj dar koji ne može da se uporedi ni sa čim. To je najiskrenija ljubav… već sam rekla – ona “treperi” kad me vidi. Luduje. Nema kraja radosti, njene a ni moje. Kada je reč o šetnjama, nemam ništa određeno. Pošto ima potrebu da trči i da se druži s drugarima, trudim se da joj organizujem ili dugu šetnju ili upravo neko jurcanje s drugi kucama. Kad god je to izvodljivo.

Odazivaš li se humanitarnim akcijama koje se odnose na prikupljanje pomoći za pse u prihvatilištu?

- Kad god mogu. Psi su divna bića, koja u čoveku vide prijatelja, dok se čovek ne ponaša tako prema njima. Tužno mi je kad znam da postoje ti gladni, napušteni psi, koji tumaraju gradom. Postoje ljudi koji ih ignorišu, koji ih se boje ili koji su u stanju da ih zlostavljaju. To me baš pogađa. Volela bih više da pomognem.

Vidim da si se, dok smo danas razgovarale, svakoj osobi ljubazno javila i sa svakim od njih popričala. Znači li to da ti nije udarila slava u glavu i da se ne ponašaš kao superstar?

- Naravno da nije, to što sam glumica ne znači da se razlikujem od ljudi koji rade neki drugi posao. Ne volim uobražene i nadobudne ljude. Imam i neke kolege, ne bi ih imenovala – doduše, nisu Novosađani – što su se pokondirili kada su snimili prvi film, sada su kao toliko “bitni” da se čak ne javljaju ni nama iz branše. Držim se starih navika, stare ekipe... Limanske. A danas imati i jednog prijatelja pravi je uspeh, pa zato smatram da sam uspela u životu.

Razgovarala: Ljiljana Natošević Milovanović
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Nikoleta Niki Vuković, privatna arhiva Marine Cinkocki