Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Branka Malenica Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Vladimir Mučibabić
Marija Radojčić, preduzetnica: Budućnost Srbije leži u porodičnim poslovima
Našu ovonedeljnu sagovornicu verovatno prepoznajete kao prvo lice ženskog preduzetništva u Novom Sadu. Organizatorka je sve popularnije serije događaja pod imenom Business Café, a pod njenom palicom odigrava se Trg preduzetništva, kao i sve popularniji Novosadski noćni bazar. Zajedno sa svojom porodicom osnovala je brend "Friški jazački sirevi".
Marija Radojčić rođena je u Jasku na Fruškoj gori, dok je srednju školu i fakultet pohađala u Novom Sadu, gde živi i radi već dug niz godina. Po obrazovanju je ekonomistkinja usmerena ka marketingu i, kako kaže, svaki dan se budi sa željom za novinama i uvek ima neke nove ideje. No, ponekad joj teško pada što sve njih ne stigne da sprovede. U susret narednom Noćnom bazaru koji će se održati 2. marta na Ribljoj pijaci, pričali smo s ovom vrednom Novosađankom o njenom preduzetničkom putu.
Kako je izgledalo Vaše detinjstvo u malom fruškogorskom selu kakvo je Jazak?
- To je posebno zanimljivo. Kada ste dete, težite ka gradskoj gužvi i vrevi, ali sada shvatam da je to bilo najbolje moguće detinjstvo. Kreativnost koju možete da razvijete u ruralnoj sredini je nemerljiva. U gradu ste preplavljeni raznim sadržajima koje drugi kreiraju za vas i veoma ste ograničeni prostorno, dok je na selu sva sloboda vaša. Svuda oko vas su prirodni elementi od kojih treba da stvorite igračke što je odličan način da se razvije dečija kreativnost. S ove tačke gledišta sam zahvalna svojim roditeljima što su mi omogućili takvo detinjstvo.
Kreativnost koju možete da razvijete u ruralnoj sredini je nemerljiva
Moglo bi da se kaže da ste se takvoj vrsti kreativnosti ipak vratili kroz posao. Zajedno sa svojom porodicom razvili ste brend "Friških jazačkih sireva". Možete li da nam ispričate kako ste ušli u tu priču?
- Oduvek sam bila okrenuta ka poslovima koji su vezani za marketing i usmeravanja novca. Sa druge strane, moj mlađi brat, inače veterinar, vezan je za selo i oduvek je jako voleo životinje. U jednom momentu odlučio je da ostane na selu kako bi pokrenuo ličnu poslovnu priču. No, uskoro smo shvatili da su i moje veštine potrebne da bi se sve to razvilo. Danas se ja u okviru firme bavim organizacijom posla, plasmanom sira i brendingom. Ovakva organizacija nije česta kod porodičnih firmi, ali smatram da je efikasnost znatno manja ako svi rade sve i da se time ugrožava i efikasnost. Ovako je definitivno lakše. Sa druge strane, smatram da budućnost, kako u Srbiji, tako i u svetu, leži u manjim prerađivačkim kapacitetima, porodičnim poslovima. Definitivno moramo pružiti otpor globalizaciji jer kad sve počinje da liči na ono drugo, tako se gubi smisao i značaj posebnosti.
Koje su, po vašem mišljenju, prednosti i kakva je pozicija porodičnih biznisa kod nas danas?
- Da li je pozicija dobra ili ne pitanje je oko kojeg stvarno može dugo da se polemiše. No, sigurno je da nije lako biti mali proizvođač. Prvo ste ugroženi od strane velikih prodajnih lanaca, industrije. Ali, isto tako morate da budete svesni da postoje krizni momenti koje samo morate da izdržite. Nikad ne smete da odustanete i morate da budete svesni da ono što ste sebi zacrtali zavisi isključivo od vas. Važnost malih kapaciteta u proizvodnji se ogleda u tome što oni daju posebnost. Pružaju esenciju porizvodnje i kvaliteta, i kroz to se pozicioniraju na tržištu. Oni ne smeju da prerastu u industriju i treba da ostanu u okvirima svojih prerađivačkih mogućnosti ne gubeći kvalitet.
- Uzmimo našu farmu za primer. Mi imamo 16 krava, proizvodimo tonu sira na mesečnom nivou i nemamo ambiciju da rastemo još mnogo u smislu količine. Imamo samo ambiciju da se razvijamo u pravcu kvaliteta i da tako privlačimo potrošače. Upravo to treba da bude cilj jednog malog proizvođačkog kapaciteta, jer ako svi prerastemo u široku proizvodnju, onda se gubi smisao, a postoji i rizik od velikih zaduživanja. Znači, morate jasno postaviti koncept vezan za to šta želite da postignete, kako i do koje mere želite da rastete, jer novac preko noći nije zdrav novac, samim tim to nije zdrav razvoj i nije zdrav preduzetnički duh. Često govorim da onaj ko se bavi preduzetništvom mora istovremeno da bude sebi i gazda i sluga. Morate da pakujete proizvod, da ga transportujete i da ga isporučite, ali i na kraju da uberete profit. To su sve uloge kroz koje morate da prođete dok ne steknete dovoljno prihoda da nekog zaposlite. Isto tako, to je neophodno kako biste bolje znali posao i, samim tim, bolje ga organizovali.
Novac koji dođe preko noći nije zdrav novac
Koliko danas traju "Friški jazački"?
- Od momenta kada smo brendirali ne traje dugo. U pitanju su neke dve i po godine, ali razvoj farme koju je preuzeo moj brat traje od 2012. Ipak, tradicija proizvodnje sira u mojoj porodici se nikada nije ni prekidala jer je naša baka proizvodila sir i prodavala ga toliko da ima novca “za dućan”, kako se to na selu kaže. U ovom momentu, ideja i cilj su da prihodi prerastu u glavni prihodi ne samo naše porodice, nego i ostalih porodica koje ćemo uključiti u ovu priču.
Kada pričate o brendingu, sasvim je očigledno da "Friški jazački" karakteriše jasno definisana kampanja, ali da ste i Vi, zbog ostalih projekata, preuzeli ulogu javne ličnosti. Da li je ovo nešto što ste lako prihvatili ili Vam je bilo potrebno vreme da se naviknete?
- Svaka marketinška kampanja mora da ima fokus. Poenta je da pokažete ono što jeste i šta želite da postignete. Ako ste se opredelili da se na neki način bavite javnim poslom, onda morate da budete otvoreni. Sve ima svoje granice, naravno, ali bez otvorenosti nema ni prodaje, ni kupaca, ni razvoja. Do izvesne mere sam otvorena, ali sam isto tako osoba koja veruje da su problemi tu da bismo kreirali rešenja. Tako pozicioniram stvari i definišem ih. U slučaju "Friških jazačkih sireva", mnogo su mi pomogli prijatelji sa iskustvom u brendingu i dosta sam naučila od njih, a kasnije svoje iskustvo podelila i kroz neke druge projekte. Ipak, uvek sam sve radila po osećaju jer bez emocionalizacije nema uspešnog posla.
Uvek sam sve radila po osećaju, jer bez emocionalizacije nema uspešnog posla
Vašu farmu i brend karakteriše i kompletno kontrolisana proizvodnja. Da li mislite da se nađe tržište dovoljno otvorilo za ovakav tip proizvodnje i koliko su, iz Vašeg ugla gledano, ovdašnji potrošači spremni da daju malo više za kvalitet?
- Kontrlolisanost naše proizvodnje se ogleda u tome što mi uzgajamo hraniva koja konzumiraju naša grla. Samim tim, kontrolišemo i mleko koje ona daju, a i to mleko prerađujemo sami. Na tržištu se otvorio prostor i za ovakvu vrstu proizvoda, iz dana u dan se sve više razvija svest kod potrošača koliko su ovakvi proizvodi kvalitetniji. Mi svaki sir obrađujemo ručno. To jeste zahtevno, ali je drugačije i mislim da sir proizveden na ovaj način ima poseban kvalitet. Danas ljudi postaju svesni da ipak treba da razmisle o tome šta unose u organizam, jer od toga ipak zavisi njihov život, njihovo raspoloženje, a samim tim i sposobnost za rad. Priznali mi to ili ne, hrana kroji i našu mentalnu sliku.
Nedavno je vaš brend na Balkanskom festivalu sira primio nagradu za širenje hedonizma, što je dosta neobično. Recite nam na koji način vi širite hedonizam? Koja je Vaša omiljena kombinacija ukusa?
- Prijatelji često kažu da ispred mog imena treba da stoji reč “Hedonistkinja”! Jedno od pravila koje ja živim je da svaki slobodan trenutak treba da provedete hedonistički, posebno kada živite brzo i sve manje vremena imate za uživanje. Smatram da ljudi kroz hranu treba da prave hedonističke momente, a mi se trudimo da takav ugođaj priredimo servirajući naše sireve. Čak i kad kod kuće jedem sir ne poslužujem ga tako što ću ga iseći i nabacati na tanjir, već volim da to bude mozaik, da izgleda lepo i da bude praznik za oči. Najviše volim da ga jedem sa orahom, ali i sa suvim paradajzom i tucanom paprikom. To su mi, recimo, dve omiljene od 14 različitih kombinacija koje pravimo. Imamo i sireve o kojima ne pričamo često, jer je za njihovu proizvodnju potrebno jako puno mleka i vremena, i za koje vezujemo visoku cenu, te ih je malo ljudi probao. Imamo i jedan sir koji nazivamo topljeni, a to je tradicionalni švapski sir koji se dvaput kuva u mleku i onda se kalupira. Ovakav sir može da se servira preliven medom sa komadom oraha i zaista je poseban.
Smatram da ljudi kroz hranu treba da prave hedonističke momente
Koliko seoska domaćinstva poput vašeg mogu da utiče na razvoj turističkog potencijala Fruške gore? Da li ste uključieni u neku takvu priču?
- Ogroman potencijal postoji i pitanje je samo koliko će ljudi biti spremni da se umreže. Mi imamo nekoliko ponuda za turiste u okviru programa “Doživi selo” koji podrazumena vožnje fijakerom i slične ponude koje organizujemo sa domaćinstvima koja nude nešto drugačije od nas. Postoje i vinarije na Fruškoj gori sa kojima divno sarađujemo. Samo ovaj naš primer pokazuje koliko je važno da se svi uvežemo, jer smatram da je turistima neophodno omogućiti da vide i dožive što više.
Kako je to, barem iz Vašeg iskustva, biti poslovna žena u ruralnoj sredini?
- To je jako teško, a najteže je biti mlada uspešna žena u takvoj sredini. Na selu još uvek vladaju patrijarhat i predarasude. Znate li kako je još teško biti žensko, voleti vino i plaćati tamburaše? To su svi elementi koje volim i praktikujem, i kojih se ne stidim jer ne smatram da time radim išta loše, već jednostavno uživam u životu. Nažalost, Srbija i dalje funkcioniše po pravilu da se sve oprašta sem uspeha i samo je pitanje kada će neko da smisli neku novu laž o vama da bi umanjio taj uspeh. Kao žena, ne smete ni u jednom momentu da budete “bahati”. Dovoljno je samo da odete sami u kafanu i da brzo vozite sopstveni auto pa da već dobijate epitet promiskuitetne žene, a ako se pri tome držite svog stava, onda ste najgori na svetu. To su definitivno stereotipi koji vladaju u društvu, a pogotovo u ruralnim sredinama gde apsolutno nije dozvoljeno takvo ponašanje ženama.
Znate li kako je teško biti žensko na selu, voleti vino i plaćati tamburaše?
U svojoj nekadašnjoj karijeri kao poslanica LSV ste radili na projektima vezanim za borbu za prava žena. Možete li stoga da konkretizujete probleme sa kojima se suočavaju žene preduzetnice, kao i one koje bi volele da pokrenu samostalan biznis?
- Obično to tagretiram kao problem o kom se i dalje puno priča, ali rezultati još uvek nisu zadovoljavajući. Prema statistikama koje ja pratim, svega 2% nepokretne imovine u Srbiji je u vlasništvu žena, a čak 55% populacije čine žene. To znači da vi kao žena koja želi da pokrene sopstveni posao imate još veći problem jer ne možete ništa da stavite pod hipoteku i nemate čime da garantujete ukoliko želite da se kreditno zadužite. To je jedna od stvari za koje sam se ja tada borila kao poslanica, a danas se za to borim sa preduzetničke tačke. U Vojvodini sada postoji garancijski fond za pokretanje ženskog posla, ali ne postoji i na nivou Srbije. Dakle, na tome se radi, ali potrebno je još mnogo.
Nedavno Vas je Udruženje poslovnih žena SOFIA iz Zrenjanina pozvalo da kao članica žirija učestvujete u dodeli nagrade za preduzetnicu godine. Možete li da nam kažete nešto više o nagradama ovog tipa i zašto su one tako važne za samostalne poslovne žene?
- Tu postoji više uglova gledanja, ali istina je da ljudi često znaju da prokomentarišu da žene nisu solidarne i da su jedne drugima najveća pretnja. No, situacija je takva da žene u, nazovimo ga, “muškom” poslovnom svetu moraju mnogo da se bore da bi se pozicionirale. Lično nikada nisam mislila tako i smatram da su žene jedne drugima ozbiljna podrška, ali da i na tome treba raditi. Nagrade su važne. Koliko ih ko priznaje već je stvar percepcije, a samim tim i elementarne kulture. Kada neko dobije priznanje sigurno je da vredi, i to treba poštovati i slediti. Mi kao društvo počinjemo da se krećemo u nekom smeru za koji nisam sigurna da je dobar. Treba malo da zastanemo i shvatimo da ona žena koja je dobila nagradu za svoj trud to i zavređuje. Treba svi na kraju dana da analiziramo kolko smo tog dana bili spremni da radimo na sebi.
Žene u "muškom" poslovnom svetu moraju mnogo da se bore da bi se pozicionirale
Vaša preduzetnička karijera se nije završila sa "Friškim jazačkim" i nedavno ste prešli u nešto drugačije poslovne vode. To se desilo kupovinom licence za seriju događaja Business Café pod čijim okriljem se okupljaju preduzetnici iz različitih sfera i međusobno povezuju. Prvo ste vodili licencu za Vojvodinu, a sada ste je proširili na celu Srbiju. Kako je do toga svega uopšte došlo?
- I ovaj poduhvat u vezi je sa preduzetništvom i razvojem malih prerađivačkih kapaciteta. Prepoznala sam da mogu da preuzmem ulogu vezanu za njihov razvoj i marketinško pozicioniranje, a kupovina licence za Business Café se pokazala odlično. Postoje ljudi koji redovno dolaze na naše događaje, upoznaju se sa potencijalnim saradnicima i koji tu redovno sklapaju poslove. Do toga je došlo tako što sam, sasvim slučajno, na konferenciji Nova Energija na Kopaoniku koju pre nekoliko godina organizovao Robert Čoban, upoznala vlasnicu Business Café koncepta, Kristinu Ercegović, i nakon toga sam se odlučila na taj korak.
U našem gradu je u prošloj godini održano 9 događaja što pokazuje da je kroz Business Café do sada prošlo mnogo govornika sa zanimljivim poslovnim pričama. Koje su to najveće lekcije koje ste naučili od svojih gostiju?
- Ne mogu sebi dozvoliti da istaknem bilo koga jer je svako zanimljiv na svoj način. Postoji mnogo gradova u kojima se održava Business Café, ali je Novi Sad dobio epitet najemotivnijeg. Na našim događajima se i plakalo i igralo i pevalo. Prošli put kada smo obrađivali temu “Od poljoprivrede do turizma” gostovalo je čak šest govornika među kojima je bio i Miša Blizanac. On je govorio o svom radu sa decom sa posebnim potrebama i to je toliko bilo dirljivo da su svi u publici, al bilo ih je preko 100, plakali. To su ti neki dirljivi momenti u ovom poslu. Kroz Business Café su prošli ljudi koji su izuzetno uspešni i poznati u svojim sferama, a zajedničko im je to što je svako od njih izabrao da radi ono što voli i da sledi svoje srce. Zaključak svh njih je da treba da odaberete da radite ono što volite, a ne ono na šta vas usmeravaju drugi. Treba da verujete u sebe.
Postoji mnogo gradova u kojima se održava Business Café, ali je Novi Sad dobio epitet najemotivnijeg
Zanimljiv podatak o poslovanju na ovim prostorima istakla je sama Kristina Ercegović koja tvrdi da ju je na pokretanje Business Caféa naveo podatak da se na Balkanu 57% poslova zaključi “na kafi”. Pa, imate li podatak koliko ste Vi poslova zaključili u kafiću?
- Verovatno sam 90% svojih poslova zaključila uz kafu i verujem da je tako kod većine ljudi. Na kafi ste relaksiraniji i otvoreniji za razgovor, niste pod stegama koje nosi kancelarija. U pitanju je prirodno okruženje koje sa sobom nosi veliku spontanost.
Vaša preduzetnička priča raširila se potom i na Trg preduzetništva, pa samim tim i na jedan od najvećih događaja u gradu tog tipa – Novosadski noćni bazar.
- Kada ste okruženi preduznecima i slušate njihove probleme i potencijale, shvatite da 90% njih dođe do novih kontakata na Business Caféu, ali da i dalje imaju problem sa plasmanom robe jer im je potrebna ogromna količina novca da bi uopšte ušli u velike markete. Iz tog razloga smo došli na ideju da organizujemo Trg preduzetništva kao događaj na kojem bi se roba plasirala, ali i na kojem bi bila vršena edukacija o preduzetništvu. Prvi događaj smo organizovali prošle godine u junu kada smo pozvali i Dostignuća mladih iz Beograda koji rade na učeničkim kompanijama i njihov cilj je da se one otvore u svakoj srednjoj školi. U ovom momentu ima oko 500 srednjih škola u Srbiji, a učeničke kompanije prisutne su u 250. To je izuzetno interesantan podatak, jer mislim da je veoma bitno da pokažemo deci način na koji mogu da razmišljaju, a ne samo da im usađujemo znanje za koje je pitanje da li će ga ikad koristiti.
- Iz Trga preduzetništva se izrodio i Novosadski noćni bazar . Ukupno je kroz naša četiri događaja prošlo preko 20.000, a učestvovalo je oko 740 izlagača, što su ozbiljni podaci. Epiteti koji ih prate i komentari posetilaca govore da su to događaji koji vraćaju dušu Novom Sadu. To posebno znači u momentu kada svi počinjemo da gubimo osećaj za empatiju i dobru energiju. Kada čujete takav kompliment shvatite da radite pravu stvar i da to što ponekad radite i po 20 sati dnevno nije tako strašna stvar.
Na koji način se vrše preduzetničke radionice za decu na vašim događajima?
- To radimo sa Kreativnim genijem i oni su sjajni jer oni tome prilaze na sasvim suptilan način. Igrajući se uz modeling masu i praveći konačan proizvod deca se bave preduzetništvom ni ne znajući da to rade. To ide tako spontano, a u stvari razvijate njihov preduzetnički duh.
Igrajući se uz modeling masu i praveći konačan proizvod deca se bave preduzetništvom ni ne znajući da to rade
Na kraju, recite nam kako izgleda Vaš prosečan radni dan i kada, u tako ispunjenom kalendaru, stignete da posećujete svoja omiljena mesta u Novom Sadu i na Fruškoj gori? Gde najradije “punite baterije”?
- Rano ustajem, već od šest, i tad kreće akcija sa iščitavanjem svih mejlova i poruka na društvenim mrežama. Nekad znam već u sedam da zakažem prvi sastanak, a jedini problem je to što u gradu u to vreme ništa ne radi! Nakon toga slede sastanci sa timom sa kojim radim, organizacija, i to često traje do duboko u noć. Puno vozim sama, mesečno prelazim između pet i sedam hiljada kilometara. Dosta putujem i kroz ta putovanja stičem novu energiju i posle se vratim kao novi čovek. Iskreno verujem da su putovanja najveće bogatstvo.
- U Novom Sadu sve svoje kafe i doručak obavljam u Čaroliji. Kada je u pitanju Fruška gora, volim da šetam po šumi i da vozim bicikl, a nekada sam i strastveno vozila motor. To ne radim poslednje dve godine. Postoji niz lepih ušuškanih objekata po Fruškoj gori za koje malo ljudi zna. Obzirom da sam neko ko voli vina i da dolazim iz vinskog Srema, znam da u Karlovcima postoji mnogo malih vinarija koje priređuju kućne posete domaćinstvima što je jako interesantno. Sa prijateljima volim da posetim Vinariju Benišek-Veselinović koja je potpuno drugačija od ostalih, a pritom je smeštena u kuću staru 300 godina. I u Vrdniku ima dosta takvih mesta. Volim i vinarije kakve su Vinarija Deurić i Erdevik. To su isto mesta gde uživam, a najviše mi nedostaju te šetnje po šumi za koje sada imam mnogo manje vremena i nadam se da ću opet uspeti da se posvetim toj aktivnosti u nekoj skorijoj budućnosti. Takođe, jako volim tamburaše – ali bez ozvučenja – i to na uvce, kad mi vreme dozvoli pribegnem organizaciji takvih žurki sa svojim prijateljima na Fruškoj gori.
Razgovarala: Branka Malenica
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Vladimir Mučibabić
Ovaj članak još uvek nije komentarisan