Goran Crnojević, humanitarac: Nikako nije vreme za odustajanje i pored svih problema

Dobar deo mladosti proveo je sa decom obolelom od opake bolesti u nameri da im ulepša detinjstvo tokom neizvesne svakodnevnice. Radio je to iskreno, od srca deleći sa njima trenutke sreće, ali i tuge.

Kada je u novembru prošle godine pandemija zakucala na vrata njegovog doma i sam se našao u ulozi bolesnika koji nije znao šta donosi naredni dan. Boreći se sa strahovima prošlosti, ali i sadašnjosti, izvojevao je pobedu iz koje je izašao još odlučniji u nameri da i dalje pomaže drugima.

Naša ovonedeljna faca rođena je u Novom Sadu u oktobru 1983. godine. Sa bakom i majkom živeo je u Omladinskog pokreta u "Bloku" do sedme godine, da bi se kasnije preselili na Detelinaru, gde je završio osnovnu školu. Po obrazovanju je diplomirani pravnik sa dugogodišnjim volonterskim stažom u NURDOR-u, ali i drugim humanitarnim udruženjima.

On je Goran Crnojević, dobitnik Novembarske povelje Grada Novog Sada za 2015. godinu iz oblasti humanitarnog rada.

– Prvo sećanje na detinjstvo mi je da sam, za razliku od današnje dece, bio non-stop napolju, voleo sam veoma da se igram, da se bavim sportom i da vreme provodim sa drugarima, "puškom" si me morao terati u kuću. Mislim i smatram da sam baš imao srećno i bezbrižno detinjstvo.

Da li se sećate devedestih? Kako su se mladi zabavljali kada ste bili srednjoškolac?

– Moram da priznam da se devedesetih ne sećam onako kako ih uglavnom stariji pamte. Porodica se potrudila da tadašnji problemi, ratovi i okolnosti ne utiču i ne remete moje detinjstvo. Tek negde pri kraju devedesetih mogu da kažem da se sećam i da sam osetio kako je to izgledalo, konkretno mislim na bombardovanje 1999. godine kada sam imao punih 15 godina i bio prvi razred srednje škole. U to vreme mladi su se zabavljali na razne načine, neko je vreme provodio u svom kraju sa društvom, neko je počinjao polako da izlazi u grad. Ja sam se tog leta prvi put zaljubio i vreme provodio sa devojkom sa kojom sam posle bio u vezi punih 6 godina, ali to leto je bilo ključno za mene. Pored toga mnogo sam trenirao i time sam bio zaokupljen, voleo sam sport. Sećam se, išlo se na Štrand, mi Detelinarci smo uvek gledali "Limanke", a moram priznati da ni one nisu bile imune na nas  (smeh).

Išlo se na Štrand, mi Detelinarci smo uvek gledali "Limanke", a moram priznati da ni one nisu bile imune na nas...

Bavili ste se  sportom. Šta ste sve trenirali?

– Kao i svako dete koje je odrastalo u tom vremenu, kada nije bilo pametnih telefona i tableta, zavoleo sam sport. Tako da sam u životu trenirao svašta od karatea, fudbala, odbojke pa do kik boksa. Najduže sam trenirao fudbal, u "FK Novi Sad", od sedme godine pa do kraja osnovne škole, dok se nisam povredio i operisao koleno. Nakon jačanja mišića, pored ostalih sportova, najduže i najozbiljnije sam se bavio kik boksom, trenirao sam u kik boks klubu "Chakuriki" kod Gorana Skalickog kojeg i sada veoma  poštujem i cenim. Takmičio sam se, osvajao medalje, pa čak i bio pomoćni trener u klubu, a najviše sam radio sa decom, omladinom i početnicima, na šta sam veoma ponosan. 

Zašto ste odlučili da studirate Pravni fakultet?

– Nakon završetka srednje škole, povukla me želja za sportom, pa sam tako upisao i fakultet u vezi sa tim. Nakon što sam stekao prvo akademsko zvanje i uvidevši da to i nije baš  tako perspektivno, odlučio sam da na neki načim prihvatim savete koje kao mlađi nisam razumeo i shvatao, te sam upisao Pravni fakultet. Verujem da odluke u to vreme imaju veze i sa zrelošću čoveka. Verovatno sam zato prvu odluku doneo iz ljubavi prema sportu. Nisam razmišljao o tome šta je dobro za mene i od čega ću posle moći lepo da radim, zarađujem i živim, iako sam već u toku studiranja i radio u jednom od tada najpopularnijih fitness centara u gradu u Gym Tonicu.

Posle ste volontirali u Osnovnom sudu u Novom Sadu. Kako je to izgledalo i koliko je trajalo?

– Nakon završetka Pravnog fakulteta imao sam želju da budem advokat i da se bavim krivičnim pravom, imao sam utisak da mi to ide, jer sam to baš voleo. Ali sticajem okolnosti, u razgovoru sa advokatima kod kojih je trebalo da budem pripravnik, poslušao sam njihov stav da je možda bolje otići u sud da se stekne određeno iskustvo pa tek onda da se bavi advokaturom. Tako sam i uradio, prijavio sam se da volontiram u Osnovnom i Višem sudu u Novom Sadu i na taj period sam baš ponosan i rado ga se sećam. Imao sam priliku da mi principali tj. sudije sa kojima sam sarađivao i od kojih sam mnogo naučio budu najbolje sudije koje trenutno novosadsko pravosuđe ima kao npr. Ljubinka Čeman, Nataša Vojnović, Darko Tadić, Svetlana Jokić Tomić, Mirjana Skandarski itd. Izvinjavam se ako sam nekog zaboravio da pomenem. Nakon dve godine prešao sam u advokatsku kancelariju baš kako sam i planirao.

Kada ste odlučili da se bavite humanitarnim radom i koji su vam bili motivi?

– Humanitarnim radom odlučujem da se bavim u periodu u kom sam volontirao u sudu, kad sam već prestao da radim u pomenutom fitnes centru i svoj život iz sportskog usmerio ka drugom putu. Posle radnog vremena koje sam imao u sudu mogao sam da se posvetim volontiranju i na drugim poljima. Smatrao sam da jedan čovek da bi bio kompletan pored svoje profesionalne karijere i obrazovanja mora da radi nešto korisno i za društvo i tako sam se odlučio da je vreme da se aktiviram negde gde je pomoć neophodna. Došao je februar mesec i počela je kampanja Nacionalnog udruženja dece obolele od raka (NURDOR) za 15. februar Svetski dan dece obolele od raka. Stupio sam u kontakt sa čelnim ljudima iz NURDOR-a zaduženih za Novi Sad, a to su Joland Korora i Ljiljana Sunajko i priključio se timu volontera. Videviši energiju koja vlada i koliko se trude da urade dobro za svoju okolinu ostao sam tamo, pa sam i danas aktivan onoliko koliko mi prilike dozvoljavaju.

Opišite nam Vaš prvi susret sa bolesnom decom?

– Prvi volonterski zadatak u radu sa decom bio je na Tatarskom brdu gde se Roditeljska kuća nalazila. Bila je organizovana priredba za decu i njihove roditelje. To je na mene ostavilo veoma snažan utisak i dosta emocija je bilo u tome. Nakon toga usledila su duga razmišljanja i preispitivanje samog sebe, nije bilo lako, ali ipak je prevagnulo to da ostanem u svemu tome. Energiju mi je donosila spoznaja da to što radimo nekome mnogo znači.

Smatrao sam da jedan čovek da bi bio kompletan pored svoje profesionalne karijere i obrazovanja mora da radi nešto korisno i za društvo...

Proveli ste preko hiljadu sati sa decom na Hematoonkološkom odeljenju. Pričajte nam o tome.

– NURDOR kao udruženje u svom radu ima mnogo projekata kroz koje pomaže oboleloj deci i njihovim porodicama. Mogu da se pohvalim da sam uglavnom u svim učestvovao, a najponosniji sam zbog dva projekta, to su "Letnji kamp ljubavi i nade" u Ivanjici i "Vreme je za šoljicu razgovora" na Hematoonkološkom odeljenju. "Letnji kamp" je kruna mog volonterskog rada. U njemu se okupljaju lečena deca sa teritorije cele Srbije, ali je u nekim slučajevima bilo dece i iz inostranstva. Kamp se održava u Ivanjici i traje uglavnom od 5 do 8 dana u zavisnosti od organizacije i mogućnosti. U tom periodu deca imaju priliku da kroz NURDOR prođu i nauče dosta životnih stvari. Udruženje se trudi da osmisli svaki sekund njihovog vremena na kreativan način – kroz određene radionice, kao što su kreativna radionica, psihološka, sportska, bazen itd. Kako sam ceo život u sportu i radu sa decom, moj zadatak je bio da budem u sportskoj radionici i na bazenu. Učili smo decu osnovne elemente sportova kao što su fudbal, košarka i odbojka. Takođe, učili smo ih osnovama plivanja koje su oni veoma dobro savladavali i edukovali smo ih koliko je sport važan za razvoj i zdravlje. Na taj način hteli smo da im nadoknadimo vreme provedeno u lečenju, kao i nedostatak druženja sa svojim vršnjacima u tom periodu. I mislim da smo uspevali.

A projekat "Vreme je za šoljicu razgovora" ?

– Drugi projekat koji mi je jednako važan je upravo taj, u okviru kojeg volonteri odlaze na odeljenje Hematoonkologije i druže se sa decom. Koncipiran je tako da su roditelji dece na psihološkom savetovanju, a za to vreme mi volonteri smo sa mališanima, trudimo se da im ulepšamo vreme, priredimo im bar malo razonode i skrenemo misli koliko je to moguće, a sve kroz igru, edukaciju i smeh. Cilj je bio da jednog dana, nakon dugog lečenja, što manje osete nedostatak i gubitak zbog vremena provedenog u bolnici. Jednom sam tako bio i maskiran u Nindžaga, a i ostali volonteri u druge likove i super heroje. Kada vidite koliko to znači deci koja su na lečenju, i koliko oni jedva čekaju da vi dođete srce vam bude puno kada pomognete. Oni vas dočekuju i ispraćaju sa osmehom.

Učili su vas da volonteri ne treba da se vezuju za decu sa kojima rade, ali to u praksi nije bilo tako. Suočili ste se i sa gubitkom neke od dece. Kako je to uticalo na vas?

– Da, na početnoj edukaciji i kasnije na svakoj sledećoj koju imate u NURDOR-u jedno od načela je da se ne vežete za decu, to bi tako bar trebalo biti teoretski. Ali pošto smo svi mi, pre svega, ljudi, nakon toliko provedenog vremena sa njima to je veoma teško razgraničiti. Vi upoznate njih i oni vas, upoznate porodicu i znate sa kakvim se problemima nose. U jednom momentu poznavao sam svako dete koje se lečilo od malignih bolesti u Srbiji, jer su svi prolazili kroz NURDOR. I kao što to biva, i pored toga što ih sve gledate isto, neko vam postane drag na neki poseban način i približi se više nego što to udžbenici nalažu. Onda proživljavate sve  sa njihovim porodicama, pokušavate na svaki način da pomognete i većinom slučajeva to i uspe, hvala Bogu. Naravno, postoje i one priče gde ne uspe i tada se toliko osećate nemoćno. Tada se svako na svoj način bori. U tim momentima često sam se izolovao, neko vreme razmišljao, stisnuo zube i nastavio dalje, naravno porazgovarao sa stručnim ljudima i sa onima koji su to već prošli, koji su me uputili i podržali. A kada nastavite dalje nikad ne zaboravite i ostane vam uvek ta gorka uspomena da je možda moglo biti drugačije, onda se setite i lepih momenata i znate da ste vi sve uradili, ali da je neka druga sila bila jača, nažalost.

Šta ste naučili iz toga i kako je to uticalo na Vas  i na vaše poglede na svet?

– Smatram da svakim volontiranjem čovek može da nauči određene stvari korisne za život. Konkretno, radeći i provodeći vreme na ovaj način naučite da se smejete i u najtežim trenucima, shvatite da morate biti istrajni i jaki u svojim namerama ma koliko bilo teško i da su svakodnevni problemi zdravih ljudi ništa u odnosu na ono kroz šta deca i njihove porodice prolaze tokom saznanja za oboljenje i u toku lečenja.

A svakako postanete bolji čovek i drugačije gledate na svet, sa više empatije, tolerancije i razumevanja.

Komšije i NURDOR su vas predložili za Novembarsku povelju iz oblasti humanitarnog rada. Da li ste se iznenadili kada su to uradili i kada ste je dobili?

– Kada sam kretao u volonterske aktivnosti okolina nije ni znala gde idem i čime se bavim, a kada su već prošle godine rada, onda se pročulo i moralo se saznati, jer uvek je po malo neko pomogao za nešto. Kažu da je najteže biti prorok u svom selu, eto ja imam tu privilegiju da me ceo moj kraj poštuje i ceni zbog toga, rekao bih da sam uspeo. Ljudi koje ne poznajem mi se javljaju putem društvenih mreža iz cele Srbije da pruže podršku i pitaju kako mogu da daju svoj doprinos. Veoma mi je drago kada vidim da pozitivno utičem na građane. Naravno da sam bio iznenađen predlogom moje okoline i NURDOR-a, posebno opisom samog predloga, zbog čega sam zaslužio tu nagradu. Ukazana mi je velika čast koju sam morao da opravdam i nakon dobijanja nagrade, što mislim da sam učinio, jer sam nastavio sa aktivnostima koje utiču na boljitak našeg društva u celini. Kada su mi javili da sam je i dobio, bio sam iskreno veoma uzbuđen, znajući da će mi gradonačelnik Novog Sada uručiti jednu od najprestižnijih nagrada, Novembarsku povelju Grada Novog Sada i to iz oblasti humanitarnog rada. Osećao sam se veoma ponosno na sebe, svoj rad i ljude u mojoj okolini koji su me sve vreme podržavali.

Koliko vam ta povelja znači?

– Naravno da mi znači. Zvučaće neskromno, ali stvarno mislim da sam je i zaslužio svojim radom, zato je veoma i cenim i poštujem, a pogotovo šta daje vrednost svemu, zbog toga što sam rođen u ovom gradu, što sam tu odrastao i što volim Novi Sad. I kada vam uruče takvu nagradu morate biti ponosni. Drago mi je i što je neko imao sluha i otvorene vidike za volonterski rad, posebno iz ove oblasti, da ne budemo više mi volonteri nevidljivi za društvo. I ovim putem bih se zahvalio svakome ko je imao uticaj na to. Trebalo se osmeliti i izaći iz klišea prethodnika, pa nagraditi nešto novo za šta ne znate kako će proći, ali nadam se da smo osvetlali obraz svima koji su nam ukazali poverenje.

Nastavili ste sa volontiranjem. Aktivni ste i u Udruženju građana "Novi Sad". Koji je cilj tog udruženja i šta ste do sada radili?

– Da, nastavio sam sa volontiranjem, samo što sam pored NURDOR-a u  član više udrženja, jedno od tih je i Udruženje građana “Novi Sad”. To udruženje radi mnogo projekata koji stvarno doprinose razvitku kako okoline tako i samog Grada Novog Sada. Zato sam se i zadržao tamo jer sam prepoznao kvalitet. Izdvojio bih projekat "Svim srcem za osmeh deteta“ koji ima za cilj zbližavanje Novog Sada sa Kosovom i Metohijom, upoznavanje dece i stvaranje prijateljstava između njih. Posetama dece sa KiM našem gradu i obrnuto, ostvaruje se neraskidiva veza između ljudi, sklapaju se prijateljstva za ceo život, pa čak i ljubavi.

Jednom ste izjavlili da je manjak volontera. Da li je još uvek tako i zbog čega? Da li, kao društvo, patimo od nedostatka empatije?

– Svakako da je uvek bolje da volontera ima što više u oblastima kojima je to potrebno. Gledano statistički, nismo baš na zavidnom nivou kao zemlje sa Zapada gde je to mnogo razvijenije. Ali ne mogu reći ni da ne ide na bolje, samo što mislim da im se malo to uzima za dobro. Pri zapošljavanju na Zapadu kada dođete na konkurs za posao jedno od pitanja je da li ste ikada volontirali i gde. Toga kod nas nema, ali svakako treba da se uvede taj način poslovanja da bi se ostvario cilj i uvećao volonterizam. A samim tim i povećala empatija, koje stvarno mislim da nam fali kao društvu. Otuđili smo se i počeli da gledamo samo sebe, da udovoljimo sebi, a to što neko pored nas muku muči mi ne vidimo. Nažalost je tako. Moram da primetim da nas samo nesreća ujedinjuje, ne znam zašto je to tako, voleo bih da je drugačije.

Kakvi su Novosađani i koliko se Novi Sad promenio u poslednjih 20 godina?

– Za proteklih 20 godina svet se promenio, a ne Novi Sad i opstaće oni koji se brže adaptiraju na promene. Znam da je svaka promena teška, ali jednostavno smo primorani da to učinimo. Bez obzira na to  da li nam se to sviđalo ili ne. A ja pošto volim ovaj grad, volim i Novosađane, fali mi samo ono od pre "polako", natenane. Sad se svuda nešto žuri, svuda je gužva i trka, što mislim da nije dobro.

Da li vam je žao što niste otišli u inostranstvo?

– Smatram da je u ovim godinama kasno za tako nešto, ne kažem da nekad ne pomislim ali sve ređe, a dok sam bio mlađi iskreno nisam razmišljao o tome. Svakako podržavam da mladi ljudi odluče i sagledaju šta je za njih bolje pa da tako i urade. Ali, mislim da ako je čovek pošten i vredan može svuda da uspe, samo ako sarađuje sa ljudima koji to cene. Nadam se da će kod nas biti sve više takvih ljudi koji će ceniti prave vrednosti, samim tim manje će mladih i odlaziti. Sve je to uzročno-posledično.

Gde ste trenutno zaposleni i čime se bavite na poslu?

– Već osam godina sam zaposlen u jednoj firmi, koja se zove Slobodna carinska zona Novi Sad. Nalazim se na mestu rukovodioca pravnog, kadrovoskog i opšteg sektora, vodim pravne poslove za tu i još jednu firmu. Ne mogu da se žalim, osim što sam u poslednjem periodu doživeo određene probleme nakon prošlogodišnjih lokalnih izbora i promene rukovodstva u firmi. Tako da sve slabije imam razumevanja od strane rukovodstva što se tiče mog angažovanja i pomaganja lokalnoj sredini pa i šire. Čak sam i za vreme borbe sa kovidom i upalom pluća doživeo od strane novog rukovodstva da budem iseljen bez mog znanja iz svoje kancelarije. Trenutno je malo čudna situacija jer ni sa kim od prethodnih rukovodstava nisam imao ovakve probleme do prošlogodišnjih promena, čak sam od prethodnika imao i podršku i pohvale za svoj rad, ali valjda će se i to reštiti na najbolji način. Do tada svakako radim svoj posao predano kao i pre.

Da li ćete nastaviti da se bavite humanitarnim radom i šta biste poručili budućim volonterima?

– Nikako nije vreme za odustajanje i pored svih problema. Naravno da ću nastaviti, a u kojoj meri, to ćemo videti, jer ne zavisi samo od mene, svakako da ću se truditi maksimalno da nastavim i za svoju okolinu radim prave stvari. A poruka za sve buduće volontere... Nemam ništa specijalno da im poručim, neka budu promena koju žele da vide, a čim oni o tome razmišljaju to je već sasvim dovoljno, samo nek krenu... Posle sve ide samo do sebe. Lep je osećaj nekome pomagati, činiti dobro bez ikakvog razloga. Iako kažu učini dobro delo i znaj da neće proći nekažnjeno, ja nastavljam dalje (smeh).

EPIZODA: Kovid -19

Desila se pandemija. Krajem prošle godine  oboleli ste od kovida 19. Opišite nam kako je to izgledalo?

– Moja borba sa kovidom je krenula 11. novembra, kada sam samo po podne osetio malaksalost i groznicu, a izmerivši temperaturu video sam da je dosta visoka. Sutradan sam se javio u kovid ambulantu gde su ustanovili da sam pozitivan na Kovid-19. Otprilike 13 dana imao sam non-stop visoku temperaturu, 10 dana nisam mogao da jedam i spavam, bio sam veoma iscrpljen od situacije koja me zadesila. Na Infektivnoj klinici u Novom Sadu su mi ustanovili upalu pluća i promenili terapiju. Na antibioticima sam bio cele tri nedelje, dok iz kreveta nisam izlazio 25 do 28 dana. Izgubio sam oko 11 kilograma. Dugo vremena mi je trebalo da se oporavim, ali se sad osećam dobro. Dugujem veliku zahvalnost svim doktorima koji su učestvovali u mom lečenju, kao i ostalom medicinskom osoblju, to su divni ljudi.

Kako je neizvesnost toka bolesti uticala na vas?

– Naravno da se u jednom trenutku javlja, ne mogu reći strah, ali svakako jedan nelagodan osećaj i bespomoćnost, pogotovo što se zna da je bolest nepredvidiva. Ti osećaji se menjaju iz dana u dan, u odnosu na zdravstveno stanje, tako da kad god sam bio loše nije mi baš ni u glavi bilo prijatno, svakakve misli su mi se motale po glavi. Ali u razgovoru sa doktorima i ljudima koji su prošli kroz to, shvatio sam da je to normalno za stanje u kojem sam se nalazio. A nakon bolesti naravno da vam se promeni ceo svet i sve posmatrate drugim očima. Cenite ono na šta pre niste ni pomišljali, jer se podrazumevalo, a to je zdravlje. Promenom vidika nakon korone javila mi se želja za usavršavanjem, napredovanjem i ambicioznošću u većoj meri nego što sam to imao pre kovida. U svakoj sferi svog života čovek treba da teži da se potpuno ostvari, od privatnog do poslovnog, kako bi dao još veći doprinos društvu kojem pripada.