Darjuš Samii, viši kustos Muzeja Vojvodine: Nije sve u novcu, dobra izložba može da se uradi i sa malo sredstava

Osim o aktuelnom stanju u kulturi, razgovaramo i o srednjevekovnoj istoriji ovih krajeva, novosadskim hramovima, dovođenju rokenrola u muzejske prostore...

Mr Darjuš Samii rođen je 29. avgusta 1976. godine u Beogradu, a stanovnik grada u kom danas  živi i radi  postao je pre skoro tri i po decenije.

Diplomirao je 2003. na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, a iste godine upisao je postdiplomske studije iz naučne oblasti "Opšta istorija srednjeg veka". Titulu magistra stekao je na magistarskoj tezi "Kult persijskih svetitelja u srednjem veku".

Rad u Muzeju Vojvodine počeo je kao volonter, a 2006. godine dolazi na mesto kustosa i istoričara, te ubrzo pokreće i nekoliko narednih godina uspešno vodi muzejsku radionicu "Novosadski hramovi". Zvanje kustosa stekao je iste godine radom na temu "Vizantijski nalazi na tlu Vojvodine od X do XII veka". 

Učestvovao je na više naučnih skupova, kao i na manifestaciji "Dani evropske baštine" sa predavanjem "Knjiga u srednjem veku u Biblioteci grada Beograda" (2006), te na tribini Eparhije bačke u Novom Sadu sa predavanjem "Hrišćanstvo u Persiji" (2007).

Zvanje višeg kustosa stekao je 2014. godine, a kao stručni saradnik učestvovao je u izradi brojnih izložbi, od kojih bi svakako trebalo izdvojiti "101 na 33 LP", "Tempus Sanctorum", te aktuelnu postavku "Sanjao sam... bizoni prolaze prerijom", koju do kraja leta možete pogledati u prelepom atrijumu Muzeja Vojvodine.

Hajde da za početak objasnimo čitaocima da dva slova i u vašem prezimenu nisu "štamparska greška", te da nam kažete nešto o svom, za ovo podneblje nesvakidašnjem poreklu.

- Moje prezime jeste specifično jer je iranskog porekla. Ono glasi Samii i tako se i čita i piše u originalu, sa dva i. Kad se piše arapskim pismom, imaš slovo i, pa pauzu, pa još jedno i – Sami-i. Prezime ima i značenje, "biti poslušan", a to danas nije baš pohvalna osobina (smeh). Rođen sam u Beogradu, gde je otac došao iz Irana da studira, a majka mi je iz Šumadije, iz Topole. Sve do polaska u školu živeo sam kod babe i dede, u staroj kući pod Oplencom još iz vremena ustanka, i život u tom istorijskom okruženju je u velikoj meri odredio da kasnije studiram istoriju. Crkva na Oplencu, Karađorđev konak, čitavo detinjstvo sam tu proveo. U školu sam pošao 1983. godine u Beogradu, gde sam bio do drugog razreda, a potom sam, po preseljenju u Novi Sad, prvo išao u školu na Detelinari, a od petog razreda u OŠ "Žarko Zrenjanin" na Limanu.

Život u Topoli je u velikoj meri odredio da kasnije studiram istoriju

Kako se porodica Samii na kraju obrela u Novom Sadu?

- Otac je dobio posao u "Naftagasu" i stan u tek završenim crvenim zgradama na Detelinari, Rumenački put 7. Bili smo tipična porodica koja dolazi kamionom u novi stan – oca je očekivao novi posao, nikog nismo poznavali u gradu i sve nam je bilo novo.

Sećate li se prvog odlaska u neki novosadski muzej?

- Priča o prvom odlasku u muzej više je vezana za Topolu, kao i za Vojni muzej u Beogradu – stalno sam terao kevu da me vodi tamo, još pre nego što sam pošao u školu. Kao istoričara, oduvek me je najviše privlačio srednji vek, i već sam u petom ili šestom razredu čitao udžbenike iz istorije moje starije braće, to mi je bilo jako interesatno. U praksi, po dolasku u Muzej Vojvodine, počeo sam da radim na novoj istoriji, na 20. veku, kao i na zbirci fotografija, tako da još uvek tražim neki svoj put.

Arheologija još uvek može mnogo toga da doprinese istoriji

Do kakvih ste saznanja došli pišući rad "Vizantijski nalazi na tlu Vojvodine od X do XII veka", posebno kad su u pitanju Novi Sad i njegova bliža okolina?

- U Muzej sam došao kao diplomirani istoričar, sa završenim osnovnim studijama, odbranio sam diplomski rad s temom iz istorije srednjeg veka, a potom sam upisao postdiplomske studije srednjeg veka. To je bilo pre 13-14 godina i u to vreme sam u Muzeju pokušao da nametnem sebe kao srednjevekovca. Zbog toga sam i taj stručni rad hteo da napišem na temu iz srednjevekovne istorije i odabrao sam te vizantijske nalaze. U međuvremenu sam i magistrirao na srednjevekovnoj istoriji, a ako jednog dana budem išao na doktorat, takođe ću ići na srednji vek. Tema tog rada me je privukla jer je trebalo da dâ odgovor na pitanje koliko se daleko Vizantija prostirala na sever. U Vojvodini postoje neka sporadična vizantijska nalazišta iz tog doba, a najpoznatije je ono u Rakovcu, lokalitet "Gradina", i svima preporučujem da ga obiđu jer je uređeno i otvoreno za javnost. Tu se nalaze ostaci srednjevekovne vizantijske crkve kao i plato na kom se tačno vidi da je to mesto bilo središte života još u rimsko, potom u vizantijsko doba, a i kasnije. U okolnim mestima nađene su i čuvene ikonice iz Rakovca, koje se nalaze kod nas na stalnoj postavci, a ono što je istorija zabeležila jeste to je da je Bač bio središte Bačke, u vreme dinastije Komnena, u dvanaestom veku, dok Srbija još nije postala potpuno samostalna, a vizantijska vojska je išla slobodno preko Srbije u rat sa Ugrima. Tako da u istorijskim izvorima ima zabeležen podatak da su Vizantinci bili u Baču, možda čak i nekoliko decenija. Tu su i tzv. sporadični nalazi, uglavnom vizantijski novčići, koji govore o kruženju novca u to doba. Crkve su jedino nešto što je stabilno, nešto što možemo da protumačimo kao mesto na kom se odvijao život ili obred vizantijskog tipa. Takođe, iz istorije znamo da su Vizantinci pokrstili Mađare, da je mađarski kralj Stefan nosio krunu na kojoj je bio grčki natpis... bila su to vrlo burna vremena i arheologija tu još uvek može mnogo da doprinese.

Godine 2006. počeli ste da vodite kreatvinu muzejsku radionicu "Novosadski hramovi". Koja je bila ideja vodilja tog projekta?

- Moja interesovanja oduvek su se preklapala između srednjevekovne istorije i istorije religije, crkve, a kroz kreativnu radionicu "Novosadski hramovi" pokušao sam to i da afirmišem. Ideja je bila da privučemo mlade ljude da zajedno s nama obilaze crkve Novog Sada i da pričamo o njima, i to je funkcionisalo neke tri ili četiri godine. Smatram da Novi Sad još uvek nema kvalitetnu knjgu iz tog domena, osim nekoliko kratkih vodiča, jer je istorija novosadskih hramova vrlo kompleksna. Pođimo samo od Petrovaradinske tvrđave, gde se nalazio cistercitski manastir iz 12. veka, pa sve do crkava sagrađenih u poslednjih dvadesetak godina, a sve to treba da sažmeš u jednom obilasku. Cilj nam je i bio da se kroz radionice prikaže koliko je to ovde kompleksno pitanje, koliko u Novom Sadu ima tih slojeva... treba poznavati istoriju, znati ko je tu nekad živeo, ko danas živi, i zašto, na primer, u centru ima toliko mnogo tornjeva. Moram priznati da sam tokom trajanja radionice i sâm mnogo toga naučio, a u neke crkve ušao po prvi put.

NOVOSADSKE CRKVE KOJIH VIŠE NEMA: "Najstariji aktivni pravoslavni hram u Novom Sadu je Almaška crkva, a katolički Samostan svetog Jurja u Štrosmajevoj ulici u Petrovaradinu. Katedrala nije toliko nova, ona je sagrađena početkom prošlog veka na temeljima starog hrama. Novi Sad ima i svoje "nestale crkve", na primer, crkvu Svetog Jovana, koja se nalazila kod Socijalnog, u nekadašnjem Jovanskom kraju. Postojala je i Jermenska crkva, o kojoj je toliko pisano, dok je na pristaništu bila kapela Svetog Jovana Nepomuka" – upoznaje nas sa istorijom našeg grada Darjuš Samii.

 
Na koje ste projekte ostvarene u Muzeju još ponosni?

- Kad bi se analizirao moj rad u Muzeju tokom svih ovih godina, videlo bi se da tu ima dosta lutanja, da sam išao u više smerova. Zbog rada na zbirci fotografija najviše sam sarađivao s fotografima, tako da sam do sad organizovao preko deset foto-izložbi, što autorskih, što kolektivnih. Priredili smo retrospektivu povodom 65 godina rada Borivoja Bore Mirosavljevića, legende novosadske fotografije, a pomenuo bih i godišnju izložbu fotoreportera Novog Sada i Vojvodine "Objektivno". Ipak, moja omiljena izložba je "Tempus Sanctorum", napravljena praktično ni od čega, jer sam te sličice, katoličke ikonice, našao i kupio na Najlonu za neke sitne pare. Hteo sam da pokažem da dobra izložba može da se uradi i sa malo sredstava. Ljudi u kulturi stalno kukaju, "ne možemo da radimo, ne možemo da radimo...", a ja sam pokazao da ipak može. Te svete sličice koje se nalaze po molitvenicima, to kod nas još niko nije prikazivao, a ja sam ih kupio na pijaci za 700 dinara i napravio izložbu koja je imala četiri ili pet gostovanja.

 Ljudi u kulturi stalni kukaju, "ne možemo da radimo", a ja sam pokazao da ipak može

Smatrate li da je fotografija danas postala ravnopravna sa "klasičnijim" umetničkim formama, kao što su slikanje ili vajanje?

- To je nešto za šta sam se oduvek zalagao – mislim da sam se u Novom Sadu najviše trudio da "živa" fotografija, ona koja sad nastaje, uđe u muzeje.

Otvaranje izložbe "Tempus sanctorum", 2013. godina

Otvaranje izložbi koje organizujete često je propraćeno i nastupima muzičkih izvođača različitih žanrova. Jeste li time želeli da privučete i publiku koja obično ne posećuje muzejske prostore u gradu?

- Pre svega sam želeo da organizujem nastupe muzičarima s kojima sam se družio, jer su mnogi od njih samo želeli da prikažu ljudima ono što rade, i tako je to počelo. U Muzeju su nastupali Đarma i Metkovi, svirali su Quantum Field, Prkos drumski dva puta, svirao je Stranded, Nikola Nešković, Vuk Muškinja iz Sremske Mitrovice i drugi, uslovno rečeno, manje afirmisani izvođači. A kako sam zbog toga vremenom ušao u priču s ljudima koji se bave zvukom i tonom, došlo je i do promocije albuma sastava Milan Petrović Kvartet, potom su Artan Lili nastupili na "Noći muzeja", a poslednji koncert na platou održali su Kanda, Kodža i Nebojša, nakon otvaranja moje autorske izložbe "Sanjao sam... bizoni prolaze prerijom". Sva tri događaja su imala neki smisao, jer je muzejski prostor bio mesto na kom se promoviše muzika, ali i aktuelne izložbe i postavke. Ipak, da bi se sve to ostvarilo uvek se treba malo i pomučiti, jer ja sam ipak samo kustos, a oko organizovanja koncerata uvek bude raznih "zašto" i "kako". Dotadašnja praksa na otvaranjima u muzejima bila je da, u najboljem slučaju, dođu dva studenta Akademije, odsviraju neku kratku partituru i to je to. Zato mi je bio veliki izazov da uradim nešto drugačije. U Muzeju je svirao i čuveni Olah Vince, kao i novosadski ulični tamburaš Nikola Di Bari.

ŽIVOT U PODGRAĐU U SREDNJEM VEKU: "Iako to uopšte ne spada u moj posao, tražio sam da idem na arheološko iskopavanje u Gradiću. Proveo sam tri nedelje radeći na iskopinama u ulici Lisinskog, a kad si na licu mesta to je jedna potpuno druga vizija. U toj ulici najviše je nađeno predmeta iz srednjevekovnog perioda, neko oruđe, alatke... vidi se da je u Podgrađu bilo života, da su tu verovatno živeli siromašniji ljudi jer je to područje plavno. Arheolozi su se nadali da će naići i na neke čvršće objekte, na zidove, jer novčić može svakome da ispadne. Ali kada nađeš bedeme, to znači da je tu možda bio dvorac ili manastir, to je mnogo značajnije. U Podgrađu takvih nalaza za sad nema, ali taj lokalitet se još uvek istražuje", kaže nam naš ovonedeljni sagovornik.

Zdanje u kom se nalazimo nekad je nosilo ime Muzej revolucije, a danas ga dele Muzej Vojvodine i Muzej savremene umetnosti. Kako je došlo do te rokade? Zanima nas i kako te dve ustanove kulture danas funkcionišu pod jednim krovom?

- Takvih muzeja bilo je i po bivšoj Jugoslaviji, u Sloveniji, u Hrvatskoj, ali je novosadski Muzej revolucije bio najveći muzej tog tipa u zemlji. A onda je, na primer, početkom devedesetih, Muzej revolucije u Celju postao Muzej novije istorije, negde je došlo je do preformulacije, a negde i do ukidanja samih muzeja. U ovom zdanju je 1991. godine prvo osnovan Istorijski muzej, da bi naredne godine kompletna zgrada bila pripojena Muzeju Vojvodine. Od 2007. godine delimo je sa Muzejem savremene umetnosti Vojvodine i zbog toga u medijima često dolazi do zabune, ispada da neko lobira za nekoga. Dešavalo se, recimo, da neki moji događaji, koji su suštinski bliži savremenoj umetnosti, budu u novinama najavljeni kao dešavanja u Muzeju savremene umetnosti, pa ispada kao da su oni to napravili. Ipak, smatram da naša dva muzeja ne bi trebalo da budu konkurencija jedan drugom, nismo mi Koka-kola i Pepsi kola, važno je da ljudi dođu i vide nešto. Treba da se radi na privlačenju publike, da se prostori oživljavaju, to je jedini smisao našeg postojanja.

Treba raditi na privlačenju publike – to je jedini smisao našeg postojanja

Novi Sad poslednjih godina posećuje primetno veći broj turista. Svraćaju li stranci organizovano i do vašeg muzeja?

- Stranci dolaze ali isključivo nasumično, jer bez strategije ne možeš da imaš publiku. Turisti generalno više dolaze u Srbiju, neki dođu u Beograd pa posete i Novi Sad, otvaraju se velike mogućnosti, ali mi još uvek pričamo priču od pre 25 godina, kad je zemlja bila u krizi, kad su bile sankcije, "jao, nemamo uslova...". Zato danas mora da postoji strategija, mora da postoji taj marketinški momenat i u kulturi. Moraš da zna gde gađaš, koliko šalješ i onda tačno možeš da dobiješ povratnu informaciju.

Detalj sa izložbe "Sanjao sam... bizoni prolaze prerijom"

Naši sugrađani koji istražuju tzv, teorije zavere tvrde da ispod Novog Sada leži grad star više hiljada godina i da samo "treba kopati" da bi se to i dokazalo. Koliko uopšte istine ima u takvim pričama?

- Naravno da treba kopati (smeh). Mi danas i dalje ne znamo odgovor na dva pitanja – odakle je potekao čovek i odakle je potekla civilizacija. Imaš one koji veruju da je sve poteklo iz jedne tačke, a postoji i teorija da su i čovek i civilizacija nastali u isto vreme iz više tačaka. Neko misli da je to na Bliskom istoku, neko da je u Centralnoj Aziji, neko u Južnoj Americi, ali još uvek ne znamo sa sigurnošću da li je to krenulo iz jedne tačke pa se širilo zrakasto, ili se čovek pojavio istovremeno na više različitih mesta. Zbog toga i postoji taj osećaj da je za nama neka velika i slavna prošlost, neko "zlatno doba". Mit o Atlantidi nije stvoren za džabe, tako da ni te teorije nisu u potpunosti za odbacivanje (smeh).

Nakon više objavljenih naučnih radova, planirate li da se jednog posvetite i pisanju knjige o nekoj vama zanimljivoj istorijskoj temi?

- To je nešto što bih zaista voleo da uradim. Do sada sam objavljivao samo neke kraće radove, jer je za pisanje knjige potrebno mnogo odricanja, moraš sedeti kod kuće barem godinu, dve dana i raditi, a ja sam se jedva naterao i taj magistarski da napišem. Ipak, ako se jednog dana odlučim da napišem knjigu, to bi bilo iz te moje omiljene tematike, istorija religije, istorija crkve, povezivanje Istoka i Zapada...

Za pisanje knjige potrebno je mnogo odricanja
 

Možete li za čitaoce našeg portala otkriti kakvu autorsku izložbu sledeću imate u planu?

- To neće biti skoro, ali planiram da kao kustos napravim izložbu koja će predstaviti simboliku jelena kroz istoriju. Pre tri godine sam u muzejskoj kino-sali već držao predavanja o bikovima, lavovima, orlovima, a jelen mi je interesantan jer se od praistorije pojavljuje kroz sve religije i mitove, spominje se u hrišćanstvu, u domaćem folkloru, i već sam počeo da sakupljam materijal za tu izložbu.

POVRATAK U ZEMLJU PREDAKA: "U Iran sam išao više puta, ali je nastao veliki jaz od vremena kad smo bili deca do ponovnog odlaska tamo. Otac je jedno vreme bio za to da živimo u Iranu, jer je za vreme Reze Pahlavija tamo mogao da se nađe pristojan posao, ekonomija je bila jaka, dok je majka želela da ostanemo u Srbiji. Prelomila je revolucija 1979. godine, a zatim i rat sa Irakom, tako da nam je Novi Sad došao kao razrešenje. Potom su došle i devedesete, nije se imalo novca, tako da sam u Iran ponovo otišao tek 2002. godine, kao 26-godišnjak, a za taj put sam se pripremao skoro tri godine. Putovao sam nekoliko godina po Bliskom istoku i bilo mi je neverovatno da sve ono o čemu sam čitao konačno vidim uživo.


Bio sam posle toga još nekoliko puta u Iranu, išao sam i u Siriju više puta, poslednji put samo nekoliko meseci pre početka rata. Godine 2013. prijatelj iz Topole i ja proveli smo više od mesec dana na putu, pošli smo u Iran s gornje strane, kroz Jermeniju, Gruziju, preko planine Ararat, vozili smo se auto-stopom, vozovima, kamionima... Sad već duže vreme nisam putovao na taj način, "aterirao" sam, ali voleo bih ponovo to da osetim. Fali mi onaj osećaj kad kažem, "e, idemo sad na to i to mesto" i onda, na primer, odem u Kapadokiju u Turskoj (slika gore), podzemni grad o kom sam čitao još kao klinac u osnovnoj školi. A Iran je zemlja po kojoj možeš odlično da putuješ – ako ti ne smeta vrućina ili, recimo, da spavaš u vozu. Noći su u Centralnom Iranu vrele, ujutru se probudiš i vidiš da ima već 41 stepen, ali izgleda da ja to genetski ipak mogu bolje da podnesem od drugih", uz osmeh nam na kraju razgovora kaže istoričar Darjuš Samii.

 
Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Darjuša Samiija, Pixabay.com