Andrija Gerić, odbojkaški as i diplomirani psiholog: Klijent mora sâm da rešava svoj problem, ja mu samo pomažem

Gledali smo ga na svim najvažnijim sportskim takmičenjima, navijali za njega i ponosili se medaljama koje su neumorno pristizale. Osvajač je olimpijskog zlata, prvak Evrope, vicešampion sveta. Iza sebe ima 40 medalja i 20 godina iskustva u vrhunskom sportu, od kojih je 15 proveo u reprezentaciji. Naš današnji sagovornik dugo je bio jedno od najznačajnijih lica srpske odbojke, a danas pomaže drugima da ostvare svoje snove.

Nakon karijere profesionalnog sportiste, Andrija Gerić je odlučio da se akademski obrazuje u sferi psihologije. Sada je diplomirani psiholog, master neurolingvističkih programiranja (NLP) i član Evropske federacije sportskih psihologa. Ova zvanja i stečena znanja koristi u radu sa svima onima koji žele da dođu do vrha i tamo se zadrže.

Rođeni ste i odrasli u Novom Sadu, po čemu najradije pamtite odrastanje u našem gradu?

– Živeo sam na Novom Naselju i pamtim ga po bezbrižnom detinjstvu. U onom delu gde su sada fabrike nekada su bile močvare, mi smo se tamo vijali, hvatali žabe, zmije, guštere, igrali smo se svega i bilo nam je fino. Prvo sam trenirao džudo, ali smo onda otišli u grad. Bio sam previše mali da bih putovao autobusom pa sam počeo da treniram odbojku a onda i košarku.

U isto vreme sam trenirao odbojku i košarku, i ni jedni ni drugi nisu znali da treniram oba sporta

Šta je presudilo da odaberete baš odbojku?

– U džudou nisam imao nikakvih rezultata jer sam bio veliki i imao dosta kila. Tada su kategorije bile po kilama, pa sam se borio sa mnogo starijim dečacima i te borbe su trajale oko 10 sekundi (smeh). U odbojci sam na početku bio loš jer sam trenirao sa dečacima tri godine starijim, ali kada je došla moja generacija bio sam relativno dobar. U isto vreme sam trenirao košarku, i ni jedni ni drugi nisu znali da treniram oba sporta. Onda sam imao povredu kolena i doktori su mi rekli da moram da odaberem samo jedan sport. Tako sam se odlučio za odbojku i tadašnji trener košarke mi je rekao "Dobro, ali nemoj da mi se vraćaš". To je bilo totalno nepedagoški ali mi je kasnije pomoglo, kada mi je bilo teško, jer sam znao da ne smem da odustanem zato što me neće primiti nazad.

Deo ste najtrofejnije generacije naše reprezentacije. Dičite se medaljama sa najznačajnijih svetskih takmičenja. Koje su vama lično najvažnije i zašto?

– Sigurno mi je ona iz Sidneja najvažnija. Svakom sportisti je najdraža olimpijska medalja, jer je to nešto najviše što može da dostigne u svojoj karijeri, po meni. Draga mi je i ona sa "Majskog turnira" kada smo bili drugi, jer mi je to bio prvi značajniji rezultat gde sam ja bio jedan od glavnih igrača. Imao sam sreću da uvek uđem jako mlad među starije, prvo bih bio jedan od najgorih i onda polako postajao sve bolji. Tako sam i u reprezentaciju došao kao vrlo mlad, te '95. godine sam imao samo 18, a onda sam igrao sve do 2009. To je veliki broj godina. Žao mi je što nikada nismo bili svetski prvaci i što nismo osvojili Svetsku ligu ali ko zna, možda ću u nekom drugom sportu osvojiti (smeh).

Pokojni Žare Petrović mi je bio idol i bila mi je ogromna čast da igram sa njim

Kada se danas osvrnete na uspehe vašeg tima, šta mislite – u čemu se ogledala vaša snaga?

– Mislim da je to bio baš pravi tim. Pogodilo se puno stvari. Pogodilo se to da je dosta igrača igralo u inostranstvu pa je postojao dobar kvalitet, oni su tada sazreli. Na početku sam bio klinac koji je učio od starijih kako i šta treba. Pokojni Žare Petrović mi je bio idol i bila mi je ogromna čast da igram sa njim, prvo u reprezentaciji a kasnije i u ekipi. Sve to mi je bilo nestvarno. Bio je to miks sreće, procene trenera i, naravno, mog rada, jer činjenica je da sam trenirao mnogo i da sam bio poslušan.

Gde su uspesi, tu su neminovno i porazi. Ima li nekih koje vam je teško da prebolite?

– Pa prvo ta 2003. godina kada smo izgubili od Brazila u Svetskoj ligi, a bila je jedna od najboljih utakmica koje smo odigrali. Jako mi je žao što smo od Rusije izgubili na Olimpijadi 2004., to je bilo četvrtfinale za ulazak u borbu za medalje i naravno kada smo u Pekingu 2008. godine u tesnoj utakmici, izgubili sa 3:2 od Amerikanaca.

Kao profesionalni sportista moraš da budeš prilagodljiv jer ćeš u suprotnom igrati u jednom klubu čitavu karijeru

Život profesionalnog sportiste često podrazumeva da svoju kuću "nosi" sa sobom. Koliko je potrebno snage, upornosti pa i živaca za sve te promene i prilagođavanja novim sredinama?

– Mislim da kao profesionalni sportista moraš da budeš prilagodljiv jer ćeš u suprotnom igrati u jednom klubu čitavu karijeru, a ima i takvih. Meni to nije bio veliki problem. Imao sam tu sreću da sam igrao u lepim mestima blizu mora, pa mi je to bila olakšavajuća okolnost. Bio mi je problem samo kada sam prvi put otišao u Italiju ali tu sam imao sreće da igram sa Goranom Vujovićem, koji mi je dosta pomagao na početku. Bili smo u istom klubu još u dva navrata, dugo sam igrao sa Miljkovićem i uopšte, kroz karijeru sam igrao sa dosta naših igrača. U principu, život sportiste je relativno dosadan: spavaš – treniraš – jedeš – spavaš – treniraš – spavaš – treniraš – igraš. Zato je najvažnija podrška porodice i kako se organizuješ.

Živeli ste u Italiji, Turskoj, Grčkoj, igrali širom sveta a ipak ste odlučili da se vratite u svoj grad. Zbog čega?

– Imao sam ideju da napravim pun krug – gde sam počeo tu i da završim. Odnosno da odigram Ligu šampiona za Vojvodinu i nakon toga završim karijeru. Međutim, te prve godine smo osvojili Kup ali smo od Zvezde izgubili u finalu, pa zato i nismo igrali Ligu šampiona. Imao sam neke ponude iz inostranstva ali ništa što bi bilo prihvatljivo. Već sam imao dvoje dece koji odrastaju i nisam mogao ni tako baš da ih "šetam" kako ja hoću. Onda sam shvatio da je dosta i da želim da se bavim psihologijom, da tu mogu više sebe da dam nego kao sportista.

Shvatio sam da želim da se bavim psihologijom, da tu mogu više sebe da dam nego kao sportista

Na koji način su povezani sport i psihologija i zbog čega ste se opredelili baš za ovo zanimanje?

– Kao sportista sam radio sa nekim psiholozima i imao sam, kao i svi, raznorazne probleme sa samopouzdanjem, životnim okolnostima i promenama. Dok sam rešavao problem koji sam imao, poželeo sam da se školujem u tom smeru. Onda sam završio fakultet i razne obuke iz primenjene psihologije. Tako sam počeo da radim i sada se time bavim. U svom poslu uživam jer mi se obraćaju sportisti koji se bave različitim sportovima, od njih učim puno stvari i ono najvažnije – pomažem im da dostignu rezultate i ostvare svoje snove.

Imate sesije jedan na jedan preko "Skajpa" i uživo, radite na mentalnoj snazi timova i lični mentoring. Kakva su vaša dosadašnja iskustva?

– Osamdeset posto sesija radim preko "Skajpa", čak i sa ljudima koje nikada nisam upoznao jer žive negde u inostranstvu. Svaka vrsta rada ima svojih prednosti i nedostataka ali ono što je najvažnije jeste da je klijentima bolje, to mi je merilo. U Riju sam radio sa dvoje sportista, u Tokiju će ih biti barem pet i iskreno se nadam da će neko od njih da osvoji medalju. Dolazi mi puno tenisera, jer je kod njih veoma važno raditi na mentalnoj pripremi, to je opšte poznato. Imao sam dosta fudbalera, košarkaša, rukometaša, odbojkaša ali i onih koji se bave manjem poznatim sportovima, npr. jedriličarstvom, streljaštvom, šahom, tekvondom, biciklizmom, boksom. Naučio sam mnogo više o tim sportovima, od toga koje su majstorske kate u karateu, šta je važno kod umetničkog klizanja, pa do taktova nogama u plivanju. I to je baš interesantno jer sada mogu da ih gledam drugim očima.

Najvažnije je da je mojim klijentima bolje, to mi je merilo

S kojim problemima vam se klijenti najčešće obraćaju?

– To zavisi od godina ali najčešće su u pitanju problemi sa samopouzdanjem. Tu su i odnosi sa trenerima i porodicom, nesigurnosti vezane za povrede i oporavak koji nekada traje dugo, pa se dešava da sportisti izgube veru u sebe ili volju da treniraju. Radio sam i sa jednom balerinom i muzičarima, sa njima najčešće prolazim kroz teme vezane za javni nastup, tremu i pamćenje. Nikada ne znam sa čim će mi klijent doći i šta je njegov problem, tako da svaka sesija donosi nešto novo. Sada imam već dosta iskustva i unapred znam koje su slabe tačke koje moram da proverim, ali nikada ne mogu potpuno da se spremim za sesiju jer ne znam kuda će nas razgovor odvesti. Moram da se prilagodim klijentu, jer isti problem kod dve različite osobe ne znači da će na isti način da se dođe do rešenja. Ono što moram da istaknem jeste da ovo nije magija. Klijent mora da radi na sebi i da vežba, on sam rešava svoj problem a ja mu samo pomažem.

Zbog čega je važno za jednog sportistu da poseduje dobar psihički balans?

– Prvi deo je tehnika, taktika i fizička spremnost. Prvo to mora da postoji pa tek onda ide mentalna priprema. Sama mentalna snaga ne znači ništa bez ove tri stvari. Kod sportista koji su otprilike podjednaki u ove tri kategorije, može da bude presudno baš to kakvi su "u glavi". Svašta može da se pomeša na svesnom i nesvesnom nivou i tu je moj zadatak da pronađem problem i način da on bude rešen. Srbija je u srednjem veku što se tiče sportske psihologije. Zato je moja ideja da se, sa svojim kolegama, izborim da psiholog bude deo stručnog štaba svake ozbiljne ekipe i ozbiljnog sportiste u bilo kom sportu. To je zaista važno.

Razgovarala: S. S.
Fotografije: Aleksandar Jovanović