Aleksandar Caki Kravić: Novosadske priče iz vremena "kad je muzika bila važna"

S Đorđem Balaševićem nastupio je pred Titom i svirao u SAD, Kanadi i Australiji, s Aleksandrom Dujinom osnovao je Meta sekciju i džemovao u "Drezveju", dok je s Nenadom Čankom "pržio" na gimnazijskim igrankama po gradu i kasnije osnovao Ligu socijaldemokrata Vojvodine. Ovo je njegova priča o tim danima...

Aleksandar Kravić, za prijatelje i kolege muzičare isključivo Caki, rođen je u Novom Sadu 14. januara 1958. godine  – "jedan dan pre Borisa Tadića, baš na Novu godinu", dodaje uz osmeh. Iako ga, priznaje nam, s godinama sve više privlači blizina mora, čitav svoj život proveo je u gradu na Dunavu, gde je završio osnovnu školu "Svetozar Marković Toza",  potom gimnaziju "Svetozar Marković", dok je prve korake na gitari načinio u, pogađate, KUD "Svetozar Marković".

Po struci diplomirani pravnik, naš ovonedeljni sagovornik najpoznatiji je široj javnosti kao bas gitarista prefinjenog tona, čiji je rad utkan u neke od najboljih albuma jugoslovenske popularne muzike, a tokom decenija kojih smo se ovom prilikom prisećali s nostagijom sarađivao je s gotovo svim značajnijim autorskim ličnostima u Novom Sadu – od Branka Andrića Andrle i Mitra Subotića do braće Vranešević i Vincea Olaha.

U svojoj dugoj muzičkoj karijeri Aleksandar Kravić bavio se i radom u tonskom studiju, ostvario se i kao songwriter – jednu njegovu pesmu otpevao je i snimio čuveni Arsen Dedić –  a kao vokalni solista predstavio se svojim sugrađanima 2012. godine na festivalu "Zlatna tamburica", gde je uspešno nastupio sa sopstvenom kompozicijom "Plavo nebo, zlatno žito".

Kao jedan od osnivača Lige socijaldemokrata Vojvodine već više od dve decenije aktivno učestvuje u društveno-političkom životu Grada i Pokrajine, vršeći pritom brojne visoke stranačke i javne funkcije, a trenutno je član Gradskog veća za saobraćaj i puteve. Ipak, kako nam otkriva, u politici više nema mnogo ambicija i smatra da je vreme da u prvi plan dođu ljudi "koji još uvek imaju dovoljno energije i volje da nešto poprave".

Na koji način je muzika ušla u vaš život? Takođe, sećate li se kada ste osetili poriv da počnete da se bavite njome?

- Moja majka je mnogo volela muziku i stalno je nabavljala ploče, ali to je bila neka starinska muzika, od ruskih romansi do nekog “evergrina” kao što je, na primer, Katerina Valente i slične popularne face iz pedesetih godina (smeh). U našoj kući se uvek čula muzika jer je mama volela da je sluša, ali, s druge strane, muzikom sam zapravo počeo da se bavim pod ćaletovim pritiskom. Upisao sam harmoniku i tih četiri, pet godina sam završio na silu, a posle toga nisam svirao ništa sve do početka gimnazije. Bili smo na skijanju na Vitoši, skijalištu iznad Sofije, na polugodištu prvog razreda, kad sam primetio da se oko mog drugara kome nadimak beše Pop – a koji je u to vreme znao da svira ponešto na akustičnoj gitari i da peva – okuplja mnogo devojaka. Verujem da je devedeset posto ljudi koji se bave rokenrolom i nekom popularnom muzikom, bili oni na kraju uspešni ili ne, počelo da svira upravo iz tog razloga. Čuo sam nedavno jedan fantastičan izraz, Siniša Škarica je rekao – “kad je muzika bila važna”. Tada je muzika zaista bila važna, i tada su nekog ko je znao da svira, ili je bio dobar sportista, drugačije gledali i drugari i devojke, a lakše se dolazilo i do raznih poznanstava ili čega već. I tako je počelo...

- Važan detalj u celoj priči je da sam upisao gitaru kod Bore Višnjičkog – koji i dan-danas svira džez, sjajni lik – i to u KUD “ Svetozar Marković”, gde je postojala sekcija za gitaru, a na preporuku pokojnog Mihajla Oneščuka, u čijoj sam kući praktično odrastao. Moja majka i njegova žena bile su prijateljice od srednje škole pa do smrti moje majke, jedno dugo i pravo prijateljstvo, tako da sam imao malo informacija i od čika Miše, kako sam ga zvao, koji je znao mnogo dobrih priča, i iz pozorišta, i iz opere, sa raznih turneja, a onda bi te priče i dodatno “osladio”, jer sve je to, u stvari, dobro zezanje. To mi je dalo dodatni motiv. A Bora Višnjčki je bio prvi koji mi je dao jako važan podsticaj. Gitaru sam upisao odmah po povratku sa skijanja u Bugarskoj (smeh), u drugom polugodištu, a priključio sam se grupi koja je počela da svira u septembru. Imao sam već neko znanje iz muzičke škole, harmonika, note, tako da sam već posle mesec dana praktično potpuno ušao u štos. Bora nam je jednom prilikom podelio note, mi sviramo, a Bora gleda u sve nas, pokazuje prstom u mene i kaže, “Od tebe će biti svirac!”. Mogao je da vidi taj sjaj u očima, da se u meni nešto probudilo. 

Pokazuje prstom u mene i kaže: "Od tebe će biti svirac!"

Kako se dogodilo da na kraju ipak postanete basista?

- Nakon par godina sviranja gitare, pre svega akustične, došlo je i do toga da napravimo grupu, ali, pošto sam malo bio “zakasnio” da se ozbiljno pozabavim solo električnom gitarom, a moj drugar Radovan Lalin, danas advokat, svirao je gitaru od svoje jedanaeste godine, išao je i na časove i već je imao dobru električnu gitaru, bilo je ono, u to vreme standarno – “pošto si lošiji gitarista, ti ćeš da sviraš bas” (smeh). I, onda sam morao da “žicam” bas kod roditelja, gde je moja majka odigrala ključnu ulogu i to je događaj za koji verujem da je od izuzetne važnosti za moju kompletnu karijeru. Zašto? Zato što je ona prepoznala tu moju veliku želju, dok je ćale bio u fazonu, eh, 'oće on, ali, “ajde da vidimo neku drugu gitaru”, pa “doneće nam neki komšija iz Nemačke”, i to se vuklo jedno šest meseci, sve dok preko čika Miše Oneščuka nisam čuo da Joca Adamov prodaje svoj fender džez bas, a od toga nema dalje. Ali ja o tome nisam mogao ni da sanjam, kako da im kažem “kupite mi džez bas”, kad je ćale i dalje strahovao – “ostavićeš to kao i harmoniku i šta ćemo onda s tim?” i tako dalje.

- Međutim, nikad to neću zaboraviti, bili smo u oktobru 1974. na nekom “društveno korisnom radu” – u to vreme gimnazijalci su imali obavezu da nedelju dana rade u fabrikama ili na poljima, da beru kukuruze, paprike i koješta – i dolazim kući sav crven od branja paprika u Kamendinu, kad na stolu stoji osamdeset ondašnjih “crvendaća” , a mama kaže, “Idi po gitaru”. U tom trenutku bio sam mladalački radostan ali nisam bio ni najmanje svestan koliko će to uticati na čitav moj životni put. I, kada sam uzeo tu gitaru, šta se dogodilo? Ne zavaljujući tome što sam bio neki ozbiljan basista – “prešaltao” sam se s gitare na bas, kapirao sam šta treba, ali još uvek nisam bio neko ko je u potpunosti “ušao” u taj instrument – mene su vrlo brzo, budući da sam imao tako dobru gitaru, počeli da zovu u grupe, da sviram, a to je vrlo važan detalj jer ja nisam želeo da se previše “borim” da me čuju. Naravno, odmah sam se “ufurao” u celu priču, na neki način se u potpunosti posvetio tome, usput završio gimnaziju, kasnije i fakultet, ali je muzika od tada apsolutno počela da vlada mojim životom.
 

Budući da sam imao tako dobru gitaru, brzo su počeli da me pozivaju u grupe

Sećate li se prvog javnog nastupa na mestu bas gitariste?

- Imali smo grupu koja je sasvim dobro “skidala” Deep Purple i Zeppeline, imali smo dobrog gitaristu, a mislim da je i Duja tada svirao s nama, neke orgulje. Da li je u pitanju bila Rumenka, ili Beška, ne sećam se u kom selu je to bilo, ali se u to vreme uglavnom sviralo po mestima koja su imala neki Dom kulture. Kako bilo, prvi koncert sam imao u nekom okolnom selu, na igranki.

- Ipak, prvi meni važan bend u kom sam svirao bio je Kvintet Voje Brkovića, Voje Hendriksa, koji je taj nadimak dobio je jer je jako dobro svirao – i pevao – Hendriksa, a bio je upisao Akademiju u Beču, odsek gitara. To je bilo u proleće 1976. godine, a Voja je pravio bend s namerom da sviramo neki džez-rok, ne ozbiljan džez, jer niti smo mi ostali bili sposobni za to, niti je on bio neki pravi džez gitarista, bio je samo jako dobar fuzz gitarista. U tom kvintetu svirali su Triva Petrović iz Big Banda, moj ujak Cvija – Miroslav Cvijanović, ja i, naravno, Voja. Svirali smo Vojine stvari, u džez-rok maniru koji se tada svirao, bilo je tu uticaja i Džona Meklaflina i Majlsa Dejvisa i drugih, ali tu smo se negde kretali. S tim bendom sam imao prvi veliki koncert, koji, naravno, dobro pamtim – dogodio se 5. septembra 1976. godine u Studiju M. Taj nastup mi je bio posebno važan jer sam tad praktično prvi put ušao u Radio Novi Sad. A s obzirom da se to desilo na jedan veoma lep način – svirajući koncert – nekako sam se tamo ubacio i dolazio sam u Radio da snimam bilo šta, snimao sam radio-drame na rusinskom, i to se tad radilo, šta god zatreba, samo da bih što više vremena provodio u studiju, učio se studijskom načinu sviranja, preciznosti, koncentraciji...

Snimao sam radio-drame na rusinskom, šta god zatreba, samo da bih što više vremena provodio u studiju

Ne bi trebalo da preskočimo ni Kafe Express, bend koji je, gradska legenda kaže, “rasturao na igrankama”, kao ni nadasve talentovanu grupu Meta sekcija...

- Kafe Express je bila klasična tezgaroška grupa, osnovana 1977. godine, i mi smo zaista razvaljivali na igrankama. Tu je svirao i Čeroja, koji je posle puno svadbario i tako dalje, ali ne treba smenuti s uma da je u Kafe Expressu pevao Čonta. Čak smo jednu stvar snimili u Radiju, a zvala se, nećeš verovati, “Kafe Express” (smeh). Bio je to neki disko, fanki bas grmi, svira se naveliko, a Čonta peva – “Ka-fe Ex-press, Ka-fe Ex-press...”. Klasičan disko tog doba, vreme grupe Chic, a ta pesma bila je naš pokušaj da kažemo nešto na tu temu.

- Krajem 1977. godine pozvao me je Boris Kovač, te smo on, Duja, Ištvan Bognar Ečika i ja osnovali Meta sekciju. Svirali smo džez-rok i to smo shvatali vrlo ozbiljno, a probe smo redovno održavali kod Borisa u stanu, u Vase Stajića 30, na prvom spratu, što se njegovim komšijama nije mnogo dopadalo, uopšte nisu voleli nikog od nas (smeh). Nismo mi toliko grmeli, ali kad ti neko danima svira od pet popodne do sedam, osam uveče, to zna da bude malo iritantno. Repertoar smo bazirali prvenstveno na sopstvenim kompozicijama, svirali bismo tu i tamo neke obrade ali smo uglavnom radili Borisove i Dujine stvari, bilo je tu i nekoliko mojih kompozicija, i to je trajalo godinama.

Probe u stanu Borisa Kovača nisu se mnogo dopadale njegovim komšijama

- Paralelno s tim, negde u januaru 1978. godine, na Tribini mladih, u današnjem Kulturnom centru Grada, dešavali su se tzv. rok sešnovi, gde su se pojavljivali razni gradski muzikanti, kako mlađi, tako i oni stariji, a na svirkama su se ljudi penjali na binu i svirali i pevali neke rok standarde, nešto što maltene svi znamo, od “Smoke on the water” do “Hey Joe”. Na tim sešnovima sreli smo se s tom malo starijom generacijom novosadskih rokera, pa sam tako upoznao Batu i Peđu Vranešević, koji su me zvali da sviram s njima u Laboratoriji zvuka, te smo snimili i s njom išli na Opatijski festival, na Veče slobodnih formi, onu stvar “Ljubite bez razlike supruge i svastike...” – prvi singl “Dok vam je još vreme”. Kao mala ilustracija Novog Sada onda i Novog Sada danas – taj singl sniman je na mestu gde je prvo bio Studentski klub, kasnije Studio 24, a danas se dole nalazi “Kiss”. Na mestu gde su se dešavale ozbiljne svirke i snimanja, danas je nešto sasvim drugo. Toliko o promenama koje su se dešavale u ovom gradu. Ostaje nam samo da lamentiramo nad tim.

PARAVOJSKA U STUDIJU 24: “Svirali smo dole negde 1992. godine, tad je tamo bio neki džez klub – pokojni Kiki saksofonista, Pepika i, mislim, Deže Majoroš na bubnjevima. Bila je to obična tezgica, više radi druženja, kad negde oko jedanaest, pola dvanest noću uđe čovek u maskirnoj uniformi sa automatom, pijan kao zver. Došao tu s fronta, stoji na metar i po od nas i drži onu mašinku, nije nam bilo svejedno. Samo sam šapnuo Kikiju, “Modalno, free…”. Kad smo mi zasvirali ono teže (oponaša par sekundi nekakav fri-džez solo – prim. red.), to se njemu nije dopalo i on se okrenuo i otišao (smeh). Bio je to dobar način da ga eliminišemo bez objašnjavanja, jer je imao toliko svesti da vidi da to nije kafana za njega,” priseća se ratnih godina u Novom Sadu Aleksandar Kravić.

- Pre nego što sam otišao na festival s Laboratorijom, Đorđe Balašević je počeo ozbiljno da pravi Rani mraz i bila je varijanta da i ja sviram u bendu, a preko zajedničkog drugara dogovorili smo se da se vidimo u Opatiji, gde je Đole učestvovao s kompozicijom “Još jedna pesma o prvoj ljubavi”, jer to je njen pravi naziv, ne “Prva ljubav” kako mnogi misle. Nakon nastupa Laboratorije, prišao mi je držeći ruke u džepovima i upitao me, “'Oćemo l' mi svirati?”. I tako smo počeli da sviramo. Onda nam je trebao klavirista, pa sam ja pozvao Duju, naravno, a već nakon par meseci, krajem aprila , početkom maja, svirali smo Titu – “Računajte na naaaaas” (peva uz osmeh – prim. red.).

Đole vas je jednom prilikom i javno "denuncirao", naglasivši da nije samo on u bendu svirao Titu (smeh). Taj čuveni susret se desio u Karađorđevu?

- Bilo je to u Karađorđevu i ponosan sam na to, moram priznati. Ni kao klinac, a čak ni danas, nisam bio impresioniran nekom silnom politikom. Tito je za nas bio neka apstraktna ličnost koja je visila na slikama, po učionicama i kojekuda, međutim, imao je neverovatnu harizmu. Tu su uz njega bili i admirali, generali, sećam se da je bio Kiro Gligorov, admiral Tihomir Vilović i drugi strašno važni ljudi tog vremena, a Tito je sedeo i pažljivo nas slušao. Činjenica je da je tamo protokol bio ozbiljan – Đole se sprdao pa je govorio, “Tu je linija, to ne smeš da pređeš” (smeh) – ali Tito je imao jednu neverovatnu mirnoću. To je 1978. godina, dve godine pre nego što će umreti, a pošto je već tad bio narušenog zdravlja, otišao je na spavanje oko pola jedanaest. Ustao je, prošao pored nas, okrenuo se, podigao ruku i rekao, “Laku noć”. Kako je on to rekao, kakva je to bila harizma, ovi posle njega su svi amateri, to je činjenica. Ne prizivam Jugoslaviju niti kukam za socijalizmom, govorim samo o ličnosti.

Iako je Meta sekcija imala otvorena vrata u Radio Novom Sadu, vi, Ivica Vlatković i Boris Kovač otvarate Meta sound, jedan od prvih privatnih tonskih studija u SFRJ. Šta vas je navelo na taj, u ono vreme veoma smeo korak?

- Mi smo pokušavali da uradimo snimke u Radio Novom Sadu, koji je u to doba imao opremu kao u Njujorku, vrh vrhova, ali, navraga, njihovi producenti, a pre svega snimatelji, bili su ljudi koji nisu bili muzičari. Što je jednom rekao Oliver Mandić, “To su neki likovi što su nekad lemili žičice i sad su dobili da upravljaju miksetom i magnetofonom” (smeh). Oni su samo gledali neke osciloskope i u nekakve sprave da to ne ide u “crveno”, i onda su snimci bili uštrojeni, to je prava reč, nikakvi. Dalje, monitorski sistem u oba studija Radio Novog Sada – i u Studiju M i u tzv. PR1 – bili su neki najbolji mogući tanoj zvučnici, bakingem su se zvali, koštali su boga oca, i to je sve tamo zvučalo dobro, ali mi odemo kući , pustimo snimak – ne valja. Onda, kao, “možda ne valja naša sprava”, pa nosi kod Borisa, nosi kod Duje, kod nekih prijatelja, ali nigde ne valja. Tada smo shvatili da sâm produkcioni deo, monitorski sistem i sve ostalo, jednostavno ne može da dâ snimke kakve smo mi želeli. U to doba je tehnologija već koliko-toliko došla do neke pristupačnosti, mogla se nabaviti za neki novac koji nije bio, uslovno rečeno, basnoslovan. S druge strane, mi nismo imali para za študer, kakav je imao Radio Novi Sad, ali je i taskam odlično radio posao, a koštao je daleko manje, kao i mikseta i sve ostalo.

Radio Novi Sad je u to vreme imao opremu kao u Njujorku, vrh vrhova

Pretpostavljam da do opreme ipak nije bilo lako doći, prvenstveno zbog toga što se ona krajem sedamdesetih mahom nabavljala iz inostranstva...

 - Mi smo to kupovali, švercovali, lagali na carini, to je bilo strašno, o tome mogu ispričati more anegdota (smeh). Boris je, recimo, išao u London da donese miksetu alen end hit, a kupio je i nove zvučnike, jedno pojačalo i još neke sprave. Kad smo počeli mnogo o tome da razmišljamo, došli smo i do mog budućeg kuma, Ivana Vlatkovića zvanog Ivica, i on je bio neko ko je bio školovan za to, a imao je i iskustva u studiju. Ivica je svirao flautu u gimnaziji ali je bio i odličan bubnjar, imao je dobar tajming, talentovan čovek, ali njega muzika nije toliko zanimala, verovatno zato što mu je Angelo bio ćale, pa je on na to gledao malo drugačije.

NOVOSAĐANI MEĐU PRVIMA U JUGI: "Treba znati da je Meta sound u to vreme bio treći ili četvrti privatni studio u ondašnjoj Jugoslaviji. Slovenci su, naravno, kao i uvek bili prvi, Marjan Podbevšek, zatim je u Beogradu bila “Druga” maca” Enca Lesića, nakon toga smo mi i “Truly Sound Service”, Zagrepčanina Janka Mlinariča Trulog, ne znam tačno ko je pre. Kod nas su dolazili bendovi iz cele Vojvodine, ali i iz cele Jugoslavije, to su bili neverovatni likovi, dolazili su iz Bosne, neki čak iz okoline Zadra – gde su oni čuli za nas?", priča naša ovonedeljna gradska faca o danima koje je proveo kao snimatelj vokala i solo deonica u prvom privatnom komercijalnom studiju u Novom Sadu.

Gde se nalazila prva lokacija studija?

- Kada je oprema konačno stigla, mi, naravno, još uvek nismo imali prostorije, te su naši prvi snimci nastali u vikendici u Čereviću, koju smo iznajmili od ćaleta čuvenog fotografa Milenka Atanackovića Tacne. Namera nam je bila da uradimo prvi LP Meta sekcije, ali i da u cugu, za tih mesec i po dana koliko smo zakupili, snimimo i prvi album Pekinške patke. Ni Srele i ekipa nisu hteli da idu u Radio, jer su znali da tamo neće dobiti snimak kakav im je potreban, jer to mora da ide u “crveno”, mora da ima distorzije jer mora da ima takav zvuk. Ta ortodoksna varijanta gledanja u potenciometre , to nije posao, hajde da čujemo šta se stvarno dešava.

- Album Plitka poezija izdao je Jugoton i mi smo od tog snimanja zaradili pristojne pare, pa smo došli na ideju da u dnu dvorišta kuće mog oca, u Bačkoj ulici 42, pored garaže i neke šupe, “na divlje” nazidamo još prostora. Mi smo sve to podigli na mobu – učestvovali su i Srele, Duja i drugi – dok smo izolaciju i tehničku završnicu celog tog “zidanija” uradili uglavnom Ivica i ja, a uključivao se i Boris Kovač. Onda je studio počeo da radi i to je važan momenat u istoriji pop-rok muzike Novog Sada, zato što su sve grupe koje su činile ondašnji takozvani “Novosadski talas” prve snimke uradile kod nas, pa ih je neko mogao čuti onako su oni želeli da ih se čuje, dobijali bi snimke koji su bili zadovoljavajući za ono što su oni imali kao ideju, a bili smo i generacijski bliski. Oni donesu neke ploče i kažu nam, “Hoćemo da zvučimo ovako”, a mi to onda preslušavamo da vidimo koji je to zvuk, u kom smeru da radimo. To je bilo nezamislivo u Radiju, gde dobiješ četiri sata termina, onda se dva i po sata nameštaš, sat vremena je uvek “neki problem”, ostane ti tri puta da odsviraš i to je to, tako da su svi dolazili kod nas. U Meta soundu je, recimo, snimljen i prvi album grupe Balkan, prvi album Grive, prvi album beogradske grupe Bezobrazno zeleno... Bajaga im je bio producent, pa smo on i ja snimili zajedno neku pesmu, zvala se “Gibaj se”.

SUVENIR NA MORNARSKE DANE: “Boris i ja smo, svaki za sebe, sredili da idemo u mornaricu i otišli smo Pulu jer smo obožavali more – ja ga i dan-danas obožavam, san mi je da pod stare dane budem tamo što više – i tamo smo upoznali, što je važno za kasnije, a vezano je i za Đoleta, Elvisa Stanića. Svirao sam u garnizonskom orkestru i sa Zlatkom i Jappom Brodarićem iz grupe Metak, pa je jedno vreme s nama bio i Voja Hendriks, koji je došao iz Beča jer je imao jugoslovensko državljanstvo. Bilo je tu i nekoliko dobrih sviraca iz Zagreba,zatim Vojo Stojanović, bubnjar Stijena, ali i jedan violinista iz Crne Gore – nije bio guslar već violinista. I to dobar", kaže uz osmeh cenjeni novosadski bas gitarista.

Koliko sam upoznat, vaša saradnja s Mitrom Subotićem Subom nije se svela samo na sviranje bas gitare na albumu Heroine koji je on producirao...

- Malo ljudi zna da smo Suba i ja snimili zajedno jednu stvar, zove se “Ptice” i može se čuti na Jutjubu. Nas dvojica smo dosta radili kod mene u studiju. Počelo je tako što je njegov otac, sjajni Radomir Subotić, radio neku dečiju putopisnu seriju, a kod nas u studiju radili smo muziku za to. Suba i ja smo se prepoznali u nekim stvarima, bavili smo se ozbiljno muzikom i hteli smo nešto više, obojica smo bili naslušani istih ili sličnih “idola”, tako da smo znali da dođemo subotom uveče u naš studio i drndamo nešto do dva, pola tri. Onda je on te snimke na portirnici Radija ostavljao Goji (Dragan Gojković, danas poznat novosaski advokat – prim. red.), uredniku emisije “Jugoslovenska pop scena”, koja je išla subotom u pola tri, a da se ne bi znalo ko stoji iza toga, izmislio je ime Rex Ilusivii. Moj pseudonim bio je Gospodin Godo (smeh).

I Suba i ja smo od muzike hteli nešto više

- To su bili neki prvi Subini samostalni producentski zahvati, kreativni i kompozitorski takođe, a onda je prešao u Radio i počelo je da se dešava to da su neke grupe htele da rade s njim, jer je on bio čovek koji je imao ukusa, bio je obrazovan, imao je škole, nije imao ni jednu slabu tačku, a i tehnički je bio potkovan, kapirao je opremu i sve ostalo. Pozvao me je da sviram na albumu Heroine, ali i na pesmi Marine Perazić “Plava jutra” – Suba kaže, “Ajd' dođi, Firči će svirati, Marina će pevati”, i eto me. To je bila strašna stvar, jedna od boljih pesama koje sam snimio, čak i dan-danas kad je čujem, kažem sebi, “hej, pa ovo je baš dobra stvar”.

Kontinurani rad s Balaševićem počinjete praktično od albuma Bezdan, 1986. godine...

- Đoletu je malo bila dosadila ta beogradska ekipa, gde malo ne može ovaj, malo ne može onaj, stalno je bilo nešto komplikovano, te je hteo da napravi neki stabilniji bend. Prvo je 1984. u sastav uključio Duju, koji je svirao s njim neke dve godine, a kad je došlo vreme da se snimi novi LP, u bend sam ušao i ja i uradili smo Bezdan. Ta ploča je jako dobro prošla, pa smo počeli ozbiljnije da radimo i sve češće da sviramo sa Đoletom, pičili smo tu po Vojvodini, po Slavoniji, čak i po Dalmaciji, te osamdeset šeste, sedme smo baš “mlatili”.

Đoletu je malo bila dosadila ta beogradska ekipa, pa je hteo da napravi stabilniji bend

- Sa albumom Panta Rei smo malo preterali, jer je ta ploča više jazzy, ima nekoliko “ne-đoletovskih stvari” – od kojih neke danas zvuče oho-ho, ali to je sad druga stvar – tek, taj album nije prošao tako dobro. Onda smo ostali bez gitariste jer Krleta Jovanovića iz Generacije 5 – koji je svirao na Bezdanu i Panta Rei – nije previše zanimalo sve to sa Đoletom, te je, na moj predlog, u bend došao moj drug Elvis Stanić iz Opatije. Pošto nismo imali bubnjara koji nam je odgovarao, Elvis je pozvao Riječanina Tončija Grabušića, koji se jako dobro uklopio i to su ona dva albuma pred rat – Tri posleratna druga i Marim ja...

KALIFORNIJSKI PA SRPSKI SAN: “Paralelno s Balaševićem, Duja i ja smo radili i naš džez-rok projekat California, čak smo 1988. godine izdali i LP za PGP RTB. Onda se u Beogradu pojavila neka grupa pod imenom California, nismo znali šta da radimo, 'jebo te, uzeli su nam ime!'. Sa nama su svirali i Josip Kovač Kiki, Miroslav Karlović, Uroš Šećerov, dosta interesantan bend. Dobar period je bio i 1993. godine, u čuvenom “Drezveju”, dole u Advokatskoj komori, u vreme najgore inflacije. Imali smo trio – Duja, Braca Šećerov i ja – a sa nama je bila i pevačica Dragana, koja je otišla za Ameriku u proleće ili leto 1994. godine. Svirke smo pravili svake subote, tu bi se skupilo i po 70, 80 ljudi i najčešće su nas slušali advokati sa svojim ženama i prijateljima, a plaćali su ulaznicu deset maraka. Znači, muzičari dele 800 maraka, onda kad su plate bile pet ili deset maraka. Ali, želeći da to radimo na pravi način, sa nama su dole nastupali i Bisera Veletanlić, i Nada Knežević, Maja Odžaklijevska, Čobi, Dejan Cukić i mnogi drugi značajni muzičari,” priča nam strastveni ljubitelj džeza Aleksandar Kravić.

U vaš muzički “staž” upisano je i nekoliko nastupa sa Pekinškom patkom, i to u periodu nakon što je bend napustio nedavo preminuli Boris Oslovčan.

- Sa Pekinškom patkom sam svirao između dva njihova albuma. Čonta i Sreta, moji drugari iz Kafe Expressa, pozvali su me u bend, imali smo nekoliko proba u prostoriji kod Cile, bubnjara, a pesme sam već znao jer sam učestvovao u snimanju albuma, drali smo se svi zajedno na nekim refrenima u vikendici u Čereviću. Meni je to bilo jedno novo iskustvo, budalaština, ludilo, nešto potpuno drugačije od Meta sekcije gde je sve bilo tačno i komplikovano. Imali smo zajedno nekoliko svirki i oni su želeli da nastavimo dalje, ali sam im rekao da nisam u tom fazonu, jer bi bilo neiskreno da se ja tu nešto trpam, iako sam mogao sve to da odsviram, jer ja jednostavno nisam taj. Posle je u Patku došao Mare Vukmanović, te s njima snimio Strah od monotonije, album na kom je svirao i Bale.

"DERANJE" U DERONJAMA: "Sećam se koncerta u Pančevu, negde na otvorenom, leto je bilo, a članovi Patke su na bini mnogo voleli da skaču. Skakao sam i ja sa njima, čak sam nosio i neke šarene prugaste pantalone koje mi je sašila Vera Lajko, nešto potpuno odvaljeno. Od silnog skakanja Sreta je propao kroz binu, a Čontu su pogodili jajetom u glavu. Svirali smo i u Deronjama, selu čuvenom po tamburašima, a kako smo dospeli u taj njihov domić kulture – to ne znam. Sećam se  samo da se publika popela na binu i da je tu nastao hepening u kom više nisam znao da li sviramo mi ili oni (smeh)", priseća se Caki Kravić svojih "pankerskih dana".

Jeste li u karijeri često menjali gitare?

- Fender džez bas je moja prva i poslednja gitara, a danas se nalazi kod mog kumića Filipa Vlatkovića. Imao sam ja i neke druge gitare, nekog gibsona, čak sam kupio i onaj violin-bas kakav ima Pol Mekartni, fantastičan muzičar, ali džez bas je stalno bio uz mene.
Vrlo je važan trenutak kada nam je 1976. godine naša drugarica Maja igrom slučaja iz Trsta donela album Bright Size Life. Tada sam prvi put čuo Pastorijusa – on i Pet Metini su moji omiljeni muzičari svih vremena – i nismo znali šta je to, zvuči kao kontrabas, a nije pravi kontrabas. Na kraju je Voja Hendriks u Beču saznao da je to, u stvari, fender džez bas – ali bez pragova, tzv. fretles.

Nismo znali šta je to – zvuči kao kontrabas, a nije pravi kontrabas

- Mene je to kopkalo, šta ću, kako ću, te sam se ohrabrio i, u materinu, skinuo pragove neke '78. godine. Majko mila, prvo veselja, jer to je taj ton! Imao sam već i akustik pojačalo koje je imao i Pastorijus i to je bilo to, ali problem je bio ozbiljan – treba imati intonaciju. Pola milimetra promašiš, ne štima. Godinu i po ili dve sam krvavo vežbao da bih postigao intonaciju. Mnogo sam ulagao, ali je to za mene bila radost i veselje, jer je fretles bas potpuno drugi kosmos. Bas s pragovima i bas bez pragova, to su dva različita instrumenta, ono što može da se odsvira na fretlesu je jednostavno neuporedivo. Bio sam među prvima u bivšoj Jugi koji su bili dovoljno ludi da skinu pragove i po tome sam postao prepoznatljiv, pa su ljudi počeli da me zovu. Više ni ne znam na koliko sam ploča svirao, bendovi dođu kod mene u studio, basista im “šanta”, pa onda ja sednem i odsviram, a da li je to posle neko izdao ili ne, nemam pojma. 

- Taj bas bez pragova bio je neki moj zaštitni znak. Sećam se, bila je 1979. godina, Meta sekcija svira na “Novosadskom džez festivalu”, ali svira i Leb i sol, tada već etablirana grupa. Vlatko Stefanovski i Bodan Arsovski bili su pre toga u Londonu, jer čuli su i oni negde Pastorijusa (smeh), ali su kupili fender presižn fretles bas, jer je samo taj bas mogao da se kupi u varijanti bez pragova, ovo moje je bilo “budž”. Bodan se uključuje na tonskoj probi, vidi se da malo kuburi sa intonacijom, ipak mu je sve to novo. Uglavnom, završe oni tonsku i odu u prostoriju za muzičare. Kada sam se nakon toga ja uključio, kad su Vlatko i Bodan čuli ton, njih dvojica su bukvalno iskočili iz one prostorije, stali ispred mene i počeli da se svađaju, gde Stefanovski najstrašnije napušava Arsovskog, na makedonskom, naravno. Koliko sam razumeo, rekao mu je, “Je l' sam ti rekao da to nije taj zvuk!” (smeh).

Kad dvanaest puta u mesec dana sviraš u "Sava Centru" – osećaš se kao da ideš na posao

S kakvim sentimentom gledate na hiljade kilometara pređenih s Đorđem Balaševićem, na brojne koncerte pred rasprodatim dvoranama širom zemlje, regiona i sveta?

- To je bilo divno vreme, šesnaest godina u kontinuitetu, divna snimanja, divni koncerti i druženja, apsolutno jako dobre godine mog života. Deo tog vremena odvijao se, nažalost, i u devedesetim, ali da nije bilo devedesetih i svega onog što se tada dešavalo, verovatno bi i moja percepcija i moj život na ovom prostoru bili potpuno drugačiji. Prvih godinu, dve dana nakon izbijanja rata nismo svirali i to nam je prilično teško padalo. Ali, kad smo ponovo počeli s radom, krenuli smo da sviramo u inostranstvu jer ovde, nažalost, nije bilo para, a i Đole se jasno deklarisao, pre svega protiv rata, a samim tim i protiv Miloševića, Tuđmana i cele te bande. Po manjim mestima u Srbiji nismo bili omiljeni, a “Sava centar” smo svirali zato što je to njima bilo u interesu, jer se dvorana napuni šest, sedam puta, dvanaest koncerata u mesec dana smo jedne godine imali, osećaš se kao da ideš na posao (smeh).

- Od 1994. godine pa na dalje mi smo sve više i više putovali, prvo po Evropi, da bismo 1997. krenuli u Ameriku i Kanadu, 2000. smo bili u Australiji... To su uspomene koje ostaju za čitav život. Bili smo, mislim, četiri puta u SAD i Kanadi, u godinama kad je ovde bilo još kilavo – pričamo o 1997, ’98, ‘99. – pa onda odeš u Ameriku i nakupuješ se svega. Kupim sinu patike koje koštaju deset dolara, a ovde ti treba sto maraka da kupiš nešto iole pošteno. Obaška što imaš mogućnost da se motaš po Njujorku.

Od kad datira vaše poznanstvo s Nenadom Čankom? Je li vas, pre politike, prvo možda spojila muzika?

- Nas dvojica smo se preko muzike i upoznali, još u gimnaziji. Sredinom sedamdesetih svirali smo zajedno na nekim igrankama u “Jovinoj”, skidali smo tuđe stvari, a Nenad je imao neku svoju pesmu u kojoj je pokrao neke silne fraze od Parplova, parafrazirao koješta, i onda smo naziv te stvari prekrstili u “Lopov” (smeh). On je onda bio drugi, a ja treći razred gimnazije, i od tada traje to prijateljstvo. Nas dvojica smo malo svirali zajedno, malo nismo, povremeno smo se družili i nismo imali neki kontinutet , ali kad god bismo se sreli to bi se pretvorilo u dobro zezanje.

- Onda su se Nenad i njegova prva žena, neke 1986. ili 1987. godine, preselili kod mene u komšiluk, i počelo je opet to neko spontano druženje i sve ćešće smo se viđali. Mi smo u to vreme bili daleko od politike, muzika nam je i dalje bila na prvom mestu, ali smo, nezavisno jedan od drugog, pratili šta se dešava u zemlji. Bio sam svedok svih tih dešavanja 1988. godine, jer sam stanovao blizu Izvršnog veća i gledao te horde koje je Milošević slao na Novi Sad. Posle toga svuda je bilo razlupanih flaša, sve smrdi na alkohol, prljavština, sećamo se svega. To nije ličilo na Novi Sad i to je bio prvi šok – zar je moguće da se tako nešto događa ovde?

 Stanovao sam blizu Izvršnog veća i gledao horde koje je Milošević slao na Novi Sad

- Nenada i mene je na prvom mestu nervirao taj primitivizam, ali to nije imalo neku ozbiljnu političku osmišljenost, da bi nas 1990. godine, kad je ta višestranačka opcija ponovo bila moguća, najviše počeo nervirati onaj “proces diferencijacije”, kad su jurili autonomaše. Među tim ljudima bili su i neki prijatelji mog ćaleta, koji su bili zlatni, pošteni ljudi, znao sam ih ceo život, a koje su proganjali neki primitivci, stoka. Tako smo došli na ideju da se i mi negde angažujemo. Sloba nas je nervirao jer nije bio rokenrol, on je bio klasičan aparatčik, sa onim odelima i onom frizurom bio je kao neki mali Staljin, više je ličio na Rusa i na tu neku bandu iz socijalizma nego na nekog koga bismo mi želeli da imamo u rukovodstvu naše zemlje. Obilazili smo razne skupove, bili smo na osnivačkoj skupštini Demokratske stranke, tad je još uvek bio aktuelan i Ante Marković, zatim Reformisti i tako dalje, ali niko od ljudi koji su se tu skupljali nije bio dovoljno rokenrol. Potom je počelo da se okuplja neko društvo, novosadski obrazovani rokeri, da ih tako nazovemo, ali je to još uvek bilo samoorganizovanje bez nekog ozbiljno političkog promišljanja, neki vid otpora, jer Liga i dan-danas u sebi nosi crtu nečega što u svojoj osnovi ima pokret otpora. Onda smo se dogovorili da mi između sebe osnujemo stranku, ko ga jebe, trebalo nam je sto potpisa, sakupili smo ih, a Vlada Kranjčević je to odneo u Beograd da se registrujemo. Ubrzo smo mesnoj zajednici u ulici Novosadskog sajma održali osnivačku skupštinu i to su bili počeci Lige socijaldemokrata Vojvodine.

U jednom skorašnjem intervjuu izjavili ste da vam je aktuelna javna funkcija najverovatnije i poslednja. Znači li to da smatrate da političari stariji od 60 godina treba svoje mesto polako da ustupaju mlađima?

- Ako ovaj mandat odradim do kraja, a trebalo bi, saradnja je sasvim dobra, on bi trajao do aprila 2020. godine, a ja ću onda imati 62 i po godine – dosta je, nemam više ambicija. Duboko sam uveren da mlađi ljudi treba to da preuzmu, ljudi od 40 do 50 godina, jer to su ljudi koji imaju dovoljno iskustva, a još uvek imaju dovoljno energije i volje da se uključe, da nešto poprave, menjaju, da se potrude da to bolje funkcioniše. S druge strane, kad smo ulazili u ovu koaliciju – koja je vrlo osetljiva zbog različitih političkih stavova, ali na komunalnom nivou funkcioniše jako dobro – trebalo je sve to malo i premošćavati, trebalo je ipak i nekog iskustva.

Gradska koalicija je vrlo osetljiva zbog različitih političkih stavova, ali na komunalnom nivou funkcioniše jako dobro 

- Naravno, neću ispasti iz politike, kao, “danas sam završio s mandatom, doviđenja”, biću uvek tu, ali nemam više ideju da se bavim funkcijama. A šta će biti za “dve, dve i po godine”, što bi rekao Vučić (smeh), teško je predvideti. Mnogo veće firme su se menjale ili propadale u nekim vremenima koja su iza nas, tako da ukoliko i tada budemo u nekoj pravoj meri prisutni na političkoj sceni, najviše što bih mogao da prihvatim jeste da budem poslanik tu u Skupštini Vojvodine, to bih mogao da radim jer nema mnogo sednica, a i nisu toliko problematične kao što su republičke. Nikad nisam želeo da budem poslanik u republičkom parlamentu – a mogao sam da budem kad sam hteo, čak su me u jednom momentu i pritiskali – ali nisam hteo jer ja ono ne mogu da gledam i da podnosim. Jednostavno sam rekao sebi, “To je za tebe stresno, nemoj to da radiš, šta će ti to”. Nekome ko nema ništa drugo u životu je to možda važno, pa kažu, “bio sam poslanik” i šta ti ja znam, ali mene to uopšte ne interesuje. E, sad, ima ljudi koji bi to da rade do zadnjeg dana, a ja to ne želim. Kad sam bio mlad, sa 16, 17 godina, moja “lična legenda”, što bi rekao Paolo Koeljo, bila je da budem muzičar, da putujem po svetu i da sviram, a ja sam živeo svoju “ličnu legendu”.

ZBOGOM ORUŽJE, ZDRAVO NOVI SVETE: "Već godinama uopšte ne sviram bas. Moja poslednja ozbiljna svirka bila je kad je Duja obeležavao 30 godina rada – prošle godine je proslavio 40. Nastupali smo 2006. u Pozorištu, a izvodili smo i neke pesme iz vremena Californije i Meta sekcije. Posle toga sam praktično prestao da sviram, jer ako sviraš bas, moraš da imaš bend, a danas je kod nas nemoguće napraviti bend, to nema veze s mozgom, zato što ljudi jure za svojim interesima, skenjani su, jure za parama... Bili smo napravili neki bend s Nenadom Pagonisom i to je jako dobro funkcionisalo, ali pošto se to posle dve godine izgubilo, nismo imali gde da sviramo, ja sam onda odlučio da više neću da sviram bas, već da hoću da sviram gitaru, te sam sebi prvo nabavio neku jamahu, a nedavno i pravu džez gitaru ibanez. Već imam veoma velik repertoar i ulazim duboko u gitaru jer je to za mene jedan potpuno novi svet, a, s druge strane, uši su mi već toliko naslušane da jako brzo napredujem u mnogim stvarima. Plan mi je da uz pomoć matrica – kojih već imam četrdesetak – svirajući gitaru i sintisajzer nastupam kao one man band. Matrice, moj vrhunski razglas, sve moje, ni od koga ne zavisim, pa da idem da sviram u nekim finim lokalima, pomalo i na moru.. To su neke ideje za penziju, koja će brzo doći, da imam neku vrstu druženja i socijalizacije, ali, u krajnjoj liniji, i izvor nekog prihoda, jer ne znam koliko će te penzije trajati (smeh). Sa basom nemam više nikakve veze, niti me taj instrument zanima, ali me zato gitara zanima onako kako me je bas zanimao kad sam bio klinac. A to smatram velikom privilegijom", kaže nam na kraju razgovora Aleksandar Caki Kravić.

Razgovarao: Stevan Gojkov
Foto-portreti Aleksandra Kravića: Aleksandar Jovanović